Socijalni otpor, demokratija i vlast u BiH

Sagovornik Novog Fronta je prof. dr Ivan Šijaković, sociolog, profesor Opšte sociologije, Klasičnih i Savremenih socioloških teorija na studijskoj grupi sociologija na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Banjoj Luci.

1. Profesore Šijakoviću, zastupate tezu da Bosnu i Hercegovinu može spasiti samo vladavina stručnjaka. Ima li BiH te stručnjake, ko su oni, i da li su dovoljno stručni da društvo, koje je evidentno posrnulo u svim sferama, povedu u boljem smijeru?

BiH ima stručnjake koji mogu uspešno preuzeti ulogu i zadatke upravljanja bosanskohercegovačkim društvom. Oni su potisnuti i izgledaju nevidljivi, jednim delom zbog vlastitog bežanja od problema i izbegavanja da se angažuju u rešavanju problema u društvu, a više zbog toga što su potisnuti od strane vlasti i političkih partija. Uglavnom je reč o ljudima koji se nalaze na univerzitetima i institutima u BiH, ali ima ih još više u svetu u dijaspori. To su ljudi koji su izgradili svoje uspešne karijere, koji imaju rezultate u svom radu, koji su afirmisani u nauci i u svojoj profesiji, ali se nisu anagažovali u političkim partijama i političkim akcijama. Ono što je posebno važno, da ti ljudi nisu bili pokretači, pripadnici ili pristalice bilo kakvih radikalnih ideja i pokreta i da imaju visok moralni integritet. Dakle, ima stručnjaka, nije baš u izobilju, ali veći je problem da se ti ljudi okupe i ubede da se prihvate tako ozbiljnog i odgovornog posla. Za BiH bi bilo dovoljno 100 stručnjaka, naučnika, ozbiljnih i moralnih ljudi da se rasporede na ključnim mestima (vlada, presedništvo, ključna mesta u Republici, kantonima i slično).
Bez vladavine stručnjaka, BiH nikada neće moći da postane održiva, razvijena i stabilna zemlja. Uvek će biti na nivou Etiopije, Somalije, Nikaragve, Konga, Malija – ima resurse a ne ume da ih koristi, odnosno neko te resurse kontroliše, izvlači, troši i sprečava da se koriste na dobrobit građana BiH.
Da su stručnjaci najvažniji za jednu nerazvijenu zemlju, najbolje pokazuje primer Kine. Do pre 20 ili 25 godina Kina je bila nerazvijena i siromašna zemlja. Sada je njena ekonomija na drugom ili trećem mestu u svetu. Kako je došlo do toga? Najvećim delom zbog toga što u najužem partijskom i državnom rukovodstu Kine ima 3000 doktora nauka i svaki od njih vezuje za sebe još desetine drugih stručnjaka. Oni sve ozbiljno, detaljno i odgovorno planiraju i proveravaju pre nego se donese neka strateška odluka za razvoj društva. Pogledajte profil ljudi u partijskoj i državnoj nomenklaturi BiH, sve skupa, nema „tiganj pameti“. Zamislite da su članovi predsedništva BiH Besim Spahić, Slavo Kukić i Lazo Ristić, kakav bi dignitet to predsedništvo imalo? Tako je i sa ostalim telima na svim nivoima u BiH.

2. Da li je ova idea imala priliku da zaživi nakon protesta, ali da ta prilika nije iskorištena na pravi način?

Da, to je bila velika prilika. Iskreno sam se nadao da će ljudi u Tuzli i Sarajavu, koji su pokrenuli pitanje smene vlasti u lokalnim i kantonalnim organima i institucijama, umeti da iskoriste tu decenijsku šansu da promovišu vladavinu stručnjaka. Trebalo je da predlože stručne, odgovorne, moralne ljude na pozicije sa kojih su „oterali“ nestručnjake, partijske poslušnike, lopove i korumpcionaše. Trebalo je da predlože nove ljude, za koje smatraju da su sposobni i da traže od kantonalnih parlamenata i opštinskih veća da te ljude izaberu, promovišu a oni da sede ispred tih institucija i čekaju da se njihovi zahtevi ispune. Tako bi se ostvario dvostruki građanski uspeh: promovisali bi se stručni i moralni rukovodioci i pokazalo bi se da može da se uspostavi kontrola nad radom i ponašanjem čelnih ljudi u institucijama. Međutim, očito je da Adil Širanović nije imao taj kapacitet da jedan spontani socijalni pokret kanališe prema njegovoj političkoj realizaciji i društvenoj koristi.
Još više me je razočarao socijalni pokret u Sarajevu. Oni su bili započeli sa formiranjem „građanskih plenuma“ kao vida neposrednog upravljanja krizom i kriznom situacijom, ali nisu uspeli da artikulišu predloge koji bi imali širu podršku građana i koji bi bili usmereni na promociju novih, stručnih i moralnih ljudi, kao alternativa postojećim neznalicama i neodgovornim funkcionerima. Rad „građanskih plenuma“ se iscrpljivao i rasplinjavao u dugim, bespredmetnim raspravama i diskusijama, bez konkretnih predloga, i tako se njegova oštrica tupila a efekat gubio. Na kraju je sve propalo, kao ideja, kao mogućnost i šansa da se biraju i kontroliši najbolji među građanima, kako bi oni odgovorno vodili državne institucije i pokrenuli razvoj BiH.

3. Kako danas komentarišete proteste koji su se događali u februaru i martu. Da li je politički pritisak ugušio tu socijalnu komponentu koja je bila generator protesta?

Protesti su nastali spontano i imali su socijalnu komponentu, socijalna trpeljivost je došla do najniže tačke. Ljudi su se iz očaja i beznađa počeli okupljati i zahtevati od lokalnih i kantonalnih vlasti da učine nešto u cilju smanjenja nezaposlenosti i siromaštva, ali nisu bili uporni, organizovani i odlučni, tako da su protesti brzo splasnuli i na kraju se ugasili. Može se reći da je politička aktivnost partija i lokalnih institucija blokirala i amortizovala socijalne proteste i uspela da ih marginalizuje, iako to u početku nije tako izgledalo. Za vlast su socijalni protesti i socijalni zahtevi najopasniji, zato im se vlast suprotstavlja svim silama i pokušava da ih kompromituje i obezvredi. Socijalna pitanja se tiču svih građana i vlast ih vidi kao opasnost koja može dovesti do ujedinjenja građana, do sticanja svesti o tome da je životni standard, posao, plata, podizanje i školovanje dece važnije od političkih, nacionalnih i verskih pitanja i podela. To vlastima ne odgovara, kako domaćim, tako i onim međunarodnim koje se „brinu“ o stanju u BiH.
Zbog svega toga su političari požurili da socijalne proteste kvalifikuju kao političke zahteve, kao udar na politički sistem, kao nered i pobunu. Partije su brzo (preko policije) ubacile svoje „odrede za kompromitaciju protesta“, obično su to navijačke grupe, koji su počeli da ruše i pale imovinu, kako bi se socijalna namera kompromitovala i javno mnenje okrenulo protiv socijalnih zahteva. Političke zahteve, makar oni bili radikalni, retrogradni, profašistički, možete slobodno izneti, ali socijalne nikako, tada se sve političke snage usmere protiv vas. Socijalni pokreti i protesti uvek, na kraju, postavljaju pitanje gde je novac, ko je pokrao građane, ko je zarobio, prodao i uništio resurse, ko je ukrao budućnost naše dece i unuka? To su konkretne stvari, tu nema manipulacije, spekulacije i apstrakcije kao sa nacijom, verom i ideologijom.

4. Kakva su vaša predviđanja, šta će se događati nakon oktobarskih izbora? Možemo li očekivati neke promjene, promjene na bolje?

Promena na bolje neće biti, bez obzira da li će vlast ostati u rukama partija koje je sada imaju ili će sadašnje opozicione partije doći na vlast. Obe te opcije su potrošile sve svoje ideje i potencijale a nisu uspele doneti nikakvo poboljšanje za građane i društvo u celini u prethonih desetak godina. Partije nemaju nikakav ozbiljniji strateški, idejni, razvojni i kreativni potencijal. Prema tome, sasvim je svejedno ko će od njih osvojiti vlast, poboljšanja ne može biti. Plašim se da će takvo stanje ostati narednih 20 godina. Potrebna je jedna temeljna, generacijska, smena na političkoj sceni. Potrebni su novi ljudi sa novim idejama, novim organizacionim i moralnim potencijalom, ali male su šanse da se nešto tako desi za kratko vreme. Međutim, moguće je, to je najbolje pokazao Nebojša Vukanović iz Trebinja, kao moralan čovek, animirao je građane na lokalnom nivou sa idejom da se pronađe alternativa neodgovornoj, bahatoj i korumpiranoj lokalnoj vlasti i njenoj opoziciji. On je za kratko vreme okupio nekoliko stotina saradnika širom Republike Srpske, pretežno mladih, stručnih i obrazovanih ljudi, koji formiraju mrežu aktivista i jedini (pored Alekse Milojevića) nudi konkretne ideje i način kako promeniti sadašnje katastrofalno ekonomsko, socijalno i političko stanje u RS. Nekoliko takvih, pametnih i časnih ljudi mogli bi celu BiH da pokrenu, usmere u pozitivnom pravcu i oslobode nas muke i diktature sadašnje „šestokratije“ (šest najvećih partija u BiH).

5. Da li vidite BiH u Evropskoj uniji i kada bi se to moglo dogoditi?

U narednih 20 godina verovatno BiH neće postati članica EU. Pre toga će i sama EU pretrpeti unutrašnje reforme i promene. Ona će se razvijati prema principu jezgro-poluperiferija i periferija (kako je govorio Imanuel Valerštajn) a neki teoretičari iznose stav da se formira i četvrti krug: sub-periferija ili eksta-periferija u kojoj bi bile BiH, Srbija, C. Gora, Makedonija, Moldavija, Albanija i Ukrajina (ili deo Ukrajine). Problem je što se BiH više ne oslanja na vlastite resurse i vlastite unutrašnje potencijale i da tako započne ozbiljnu ekonomsku, socijalnu i kulturnu trnsformaciju i razvoj. Ako se sami ne razvijamo, nema nam pomoći sa strane. Nema razvoja na tuđim parama, tuđim idejama, organizaciji i rukovođenju. Morate pokazati da ste pouzdan partner, makar i na periferiji, da želite da se razvijate, da napredujete, da cenite znanje, nauku i ljude. Toga u BiH nema ni na vidiku.

6. Da li demokratija ima još nešto da ponudi, da li je ona iscrpila sve svoje mogućnosti? Da li je demokratija doživjela svoj kraj i koji je to neki novi koncept uređenja koji bi mogao da zaživi i postane aktuelan?

Već odavno, demokratija je potrošila sve svoje ideje, ideale i potencijale. Možda bi preciznije i korektnije bilo reći da nije nikad razvila svoje ideale i potencijale (jednakost šansi, ravnopravnost, slobodu izbora). Demokratija je uvek počivala na svojini i većem posedu (posedovanju) a posedovanje na pohlepi i prevari. Demokratija je bila kamuflaža, maska, dimna zavesa koja prikriva socijalne i klasne razlike, eksploataciju i nejednakost u društvu. Demokratija je velika manipulacija, ona vam uzima ekonomske, socijalne, intelektualne i kulturne resurse i potencijale, stavlja ih u ruke manjine (3-5% građana) i umesto konkretnih resursa daje vam političke i ideološke pretpostavke, očekivanja, obećanja i manipulaciju. Demokratija uvek ide na ruku najmoćnijim subjektima u društvu, onim snagama koje ostvaruju monopol u društvu (ekonomski, politički, ideološki). Najbolje je demokratiju opisao Bernard Šo rekvši da je demokratija postupak kojim nekompetentna većina dovodi na vlast korumpiranu manjinu. Demokratija je u svojoj osnovi destruktivna i antihumanistička, protiv čoveka kao ličnosti, kao subjekta. Ona izjednačava neznalicu i profesora, lopova i poštenog čoveka, nepismenog i naučnika, ubicu i žrtvu. Demokratija ima kratak rok trajanja, svako njeno duže zadržavanje vodi društvo u probleme, često i u katastrofu. Pogledajte kako je zvršila tamo gde je prvi put proklamovana u Drevnoj Atini i dostigla kratkotrajni sjaj („Periklovo zlatno doba“). Završila je unutršnjim sukobom i raspala se posle poraza Atine u Peloponeskom ratu. Atinska demokratija je na svom kraju (trajala nešto više od 90 godina) pokazala, posebno, dve negativne karakteristike, koje i današnja demokratija pokazuje: ostrakizam-progon i isključenje uglednih i uticajnih ljudi, kako ne bi „štetili“ demokratiji (Kimon, Sokrat) i kupovinu glasova od strane bogatih atinjana da bi učestvovali u Veću i došli na druga uticajna mesta. Aristotel je rekao da je demokratija najgori oblik vlasti. Demokratija je doprinela propasti Rimske republike. Demokratija koja je proklamovana Francuskom buržoaskom revolucijom, završila je, 150 godina kasnije, u pokušaju stavljanja Evrope i Azije pod fašističku diktaturu.
Ona je korisna kao poluga za svrgavanje autokratije, oligarhije i vojne diktature, ali što se duže zadržava, njena moć slabi i na površinu dolaze, marginalci, probisveti, neznalice i nemoralni ljudi i pozivajući se na demokratiju uzurpiraju vlast i resurse, deluju samo u vlastitom interesu i interesu svoje grupe koja ih je izbacila na površinu, dovela na vlast.
Demokratija nije pogodna za XXI vek, ona je anahrona za savremeno društvo. Ako smo od stručnjaka i autoriteta iz Ujedinjenih nacija dobili stav da XXI vek trba da dovede do formiranja „društva znanja“, onda tim društvom ne mogu upravljati ljudi izabrani na sadašnji „demokratski“ način, od starne nepismenih ili polupismenih, frustriranih, demagogijom i populizmom zavedenih birača. Društvom koje se želi razvijati na bazi znanja, mogu upravljati samo oni koji najviše znaju, koji su najbolji a pored toga i imaju najbolju moralnu gramatiku. Demokratija je proizvod masovnog društva, rezultat delovanja psihologije gomile, aklamcije, kolektivne dominacije, tako da u savremenom individualističkom principu organizovanja i timskog rada, ona nema nikakvu funciju, čak šta više, postaje kontraproduktivna, rušilačka, degradirajuća i štetna.
Na mesto demokratije u XXI veku treba da dođe meritokratija, ako je shvatimo kao vladavinu (ulogu) znanja (The rule of knowledge) ili vladavinu najboljih, najsposobnijih, odnosno vladavinu najboljih biografija. Finska je već proklamovala da ulazi u društvo znanja u kome će znanje i nauka, praćeni informatikom, ulaziti sve dublje u sve pore društva, pa i u politiku. Prethodno sam pomenuo primer Kine, koja je možda najbliža jednom meritokratskom modelu upravljanja zajedničkim poslovima jednog društva. Koristim termin meritokratija da izrazim ideju upravljanja pomoću znanja, bavim se tom idejom prethodnih 15-tak godina, želim da što potpunije zaokružim taj koncept, pa da ga prezentujem u vidu monografije. Meritokratija kao termin postoji u sociologiji, ali se koristi da označi postupak izbora najboljih kadrova u kompanijama i preduzećima. Međutim, za upravljanje društvenim instirucijama i državom ovaj princip je neophodan i što je država slabija i nerazvijenija, on se javlja kao nasušna potreba.

7. Koji bi trenutno koncept uređenja najviše odgovarao Bosni i Hercegovini?

To bi mogla biti jedna moderna federacija, nešto poput Nemačke. Dovoljno autonomije i samostalnosti za sve federalne delove (Republiku, kantone, distrikt) a federalne vlasti onoliko koliko je neophodno da se zadrži celina, donose, poštuju i čuvaju pravila o funkcionisanju svih delova i države kao celine. Dakle, Federacija BiH kao drugi entitet je višak u administrativnom organizovanju države BiH. Kantoni bi kao RS i Distrikt Brčko dobili nivo federalnih jedinica. Svako bi bio podjednako odgovoran za funkcionisanje federalne jedinice ali i federacije kao celine. Međutim, današnjim političkim subjektima nijedan oblik pravno-političke ogrganizacije BiH ne bi odgovarao, jer oni deluju prema principu uzajamnog suprotstavljanja i optuživanja onog drugog a ne prema principu saradnje, koordinacije i sporazumevanja i sinergije.

8. Poznati ste kao jedan od rijetkih kritičara aktuelne vlasti i aktivno ukazujete na loše stanje u društvu. Zašto „intelektualna elita“ ćuti? Da li strahuju da će izgubiti neku svoju poziciju ili nemaju šta da kažu, i da li u Bosni i Hercegovini uopše postoji „intelektualna elita“?

Počeću sa ovim poslednjim, intelektualna elita u BiH ne postoji. Da bi elita postojala, ona mora da se vidi, da deluje, da ima autoritet, da se neko poziva na nju, da ima određeni uticaj, moć, da postane reperna grupa za javno mnenje, da kreatori političkih i ekonomskih odluka sa zebnjom i strahom očekuju reakcije političke elite. Svega toga u BiH nema, prema tome, nema ni intelektualne elite. Nešto su pokušali u Sarajevu sa „Krugom 99“ ali je to bilo bledo, stereotipno, rasplinjavajuće, dosadno, zatvoreno i nije imalo šireg odjeka u društvu. Nema sinhronizovanog delovanja intelektualaca u BiH, pa onda nije moguće ni da se stvori elita. Dodatni problem za intelektualce u BiH jeste njihova zatvorenost u nacionalne i verske ograde. To ih sprečava da slobodno i kritički misle i deluju. Stalno im se nameće problem identiteta, a identitet je veštačka, socijalna konstrukcija u kojoj je intelektualcu tesno i on mora stalno da se vrti, beži i skriva. Intelektualca konstruktori jednog od pomenutih identiteta lako proglase otpadnikom, jeretikom ili izdajnikom, zalepe mu etiketu na koju svako od pripadnika identitetske grupe može da pljune, onako u prolazu. Zbog toga nema odziva intelektualaca na vapaje građanskog društva. Kada bi se čuo glas nekoliko intelektualaca sa raznih strana, stvorio bi se utisak da ih ima puno, kao kada u planini čujemo odjek dva ili tri sagovornika i imamo utisak da ih je deset ili dvadeset.
Postoje tri grupe intelektualaca. Prvu grupu čine oni koji su posvećeni svojoj profesiji i malo ih šta drugo interesuje, posebno se čuvaju politike i bilo kakvog javnog izlaganja, prisustva i delovanja. Druga grupa su oni intelektualci koji nastoje da se čuje za njihov rad, ali da on ne bude predmet nikakve javne rasprave. Oni su vrlo oštri kritičari društvenih zbivanja ali samo u privatnim krugovima. Uvek gledaju da izvuku neku korist za sebe iz svake aktivnosti, po cenu da se odreknu svojih principa koje tako revnosno zastupaju u uskim privatnim krugovima. Radi lične promocije, spremni su javno pohvaliti one sa kojima se nikada privatno ne bi družili i koje privatno kritikuju. Oni se ne izjašnjavaju javno o velikim pitanjima i društvenim problemima, ćute i čekaju priliku, kada „tajfun prođe“, da kažu kako su oni znali „šta će biti“ i kako će se završiti. Treću grupu čine oni intelektualci koji su zabrinuti za probleme i stanje u društvu i tu svoju zabrinutost javno pokazuju. Oni zaostajanje, krizu i propadanje društva doživljavaju kao lični neuspeh. Oni kritikuju loša rešenja, ukazuju na probleme, ali i na alternativna rešenja, nastupaju sa pozicije opšteg dobra a ne sa pozicije lične koristi. Takvih je, svakako, najmanje u svakom društvu pa i u BiH.

9. Pored “intelektualne elite” i pasivnost mladih često se spominje kao uzrok mnogih problema. Svakodnevno radite s mladima, pa šta biste mogli istaći kao uzrok te apatije mladih i, čini se, opšte nezainteresovanosti za stanje u društvu u kojem žive?

Mladi se kreću u okviru tri alternative i shodno njima grade tri strategije za svoje mesto u društvu i svoju budućnost. Jedni se drže devize „neće ni ovi doveka“ (misleći na starije koji imaju vlast), „odneće ih biologija“, „doći će i naše vreme“. Drugi prave strategiju kako se dokopati inostranstva (bar Srbije) posle diplomiranja, tamo tražiti posao i započeti karijeru, tako da ih stanje i događaji u RS i BiH vrlo malo interesuju. Treća grupa mladih su konformisti, oni prave strategiju kako „uhvatiti vezu“ (rodbinsku, prijateljsku, kumovsku ili partijsku) za posao i tako započeti karijeru. Ostaje vrlo malo mladih koji su izvan ove tri grupe i koji su spremni da se angažuju u svoju korist i korist drugih oko sebe, za opšte dobro i za napredak društva. Takvih je manje od 2% u odnosu na ukupan broj mladih a to je nedovoljno da se stvori „kritična masa“ koja bi pokrenula akcije za promenu vlastitog položaja, za brigu o društvu, koja bi imala svoj stav, iznosila predloge, ideje, inovacije i tražila da učestvuje u kreiranju vlastite budućnosti.

10. Koliko tome doprinosi obrazovni sistem u kojem je prisutna hiperprodukcija kadrova bez jasne upisne politike?

Obrazovni sistem je, u svakom društvu, instrument kontrole i reprodukcije dominantne politike i ideologije. Tako je i kod nas uz jedan dodatak da se visokoškolsko obrazovanje na državnim univerzitetima smatra i kao socijalna amortizacija i privremeno utočište mladih, „kako ne bi bili na ulici“. Zbog toga se upisuju svi koji to žele ili ne žele, nema selekcije prema sklonostima i sposobnostima, što dovodi do hiperprodukcije diploma u pojedinim oblastima. Ali, mladi ipak moraju više pažnje da posvete onim oblastima studija koji imaju perspektivu i da tragaju za znanjem i veštinama, umesto da birinu kako se domoći diplome sa što manje truda.

11. Portal Novi Front je projekat Udruženja Novi Front koji u svojim aktivnostima promoviše Deklaraciju “Pokreta mladih 19-39” čime želi kroz svoje djelovanje da ukaže na neophodnu smjenu generacije u društvu kako bi se postojeće haotično stanje zamjenilo boljim. To se poklapa i sa vašim idejama. Kako vidite budućnost Novog Frona?

Kada sam pročitao Deklaraciju bio sam oduševljen, ali istovremeno nostalgičan i pomalo ljubomoran što ne pripadam toj generaciji. Deklaracija ukazuje na najvažnije momente i prepreke zbog kojih Republika Srpska ne napreduje tempom koji bi omogućio izlazak iz zone siromaštva, jer ima resurse koji bi omogućili brži privredni i socijalni razvoj, bolji životni standard, perspektivu za mlade i mirnijiji život za starije građane. Problem je što nema ko da vodi Srpsku u pravcu stalnog razvoja i napretka, bar se još nije pojavio u prethodnih 15 godina.
Novi Front vidim kao jedno od retkih mesta gde se mogu slobodno izneti ideje i stavovi, oko koga se mogu okupljati ljudi koji „misle svojom glavom“, koji imaju ideje, inicijative i spremnost da rade za dobro svih građana Republike Srpske. Možda će Novi Front biti ta oaza u kojoj će se skupiti mladi, obrazovani, pošteni i odgovorni ljudi, sposobni da vode RS i da od nje naprave održivo, pristojno, prijatno i poželjno društvo. Volio bih da se to uskoro desi, da se skupi bar 100 takvih ljudi i da demantuju moj stav da Srpsku nema ko da vodi.
Razgovor vodila: mr Biljana Kovačević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *