DRŽAVA, VIZE I KRASTAVCI KORNIŠONI

Južni Sudan je postao 193. članica Ujedinjenih nacija. Naizgled, sve se desilo brzo, od proglašenja nezavisnosti (9. 7. 2011.) koje je označio predsednik novoformirane države Salva Kir rečima „zaklinjem se da ću kao predsednik Republike Južni Sudan biti veran i istinski odan Republici“, do aklamativnog prihvatanja predloga o prijemu u članstvo Ujedinjenih nacija na Skupštini UN (14. 7. 2011.) i domaćinskog ohrabrenja od strane generalnog sekretara UN Ban Ki Muna: „Dobrodošlica Južnom Sudanu. Dobrodošlica u zajednicu nacija”. Dotadašnji (formalni) predsednik “celog” Sudana i sadašnji predsednik Severnog Sudana Omar al Bašir prvi je priznao novu državu, zatim je to učinio Obama u ime SAD, a među prvih pet zemalja koje su priznale proglešenje samostalnosti Južnog Sudana, bila je (pogodite!) i Crna Gora. Treba napomenuti da je ovome prethodio referendum organizovan od 15. do 19. januara 2011. godine gde je 98,83% građana glasalo za nezavisnost Južnog Sudana, koji su prethodno odobrile i njegove rezultate prihvatile vlasti Severnog Sudana i njihov predsednik Omar al Bašir. Ovakav trenutak željno i nestrpljivo iščekuje nekoliko oblasti, regija i entiteta koje su proglasile nezavisnost (Pridnjestrovlje, Južna Osetija, Sevrni Kipar, Kosovo…..) a još više je onih koji bi to rado učinili ali ih sprečava nedostatak hrabrosti i nepovoljne okolnosti u bližem i daljem međunarodnim okruženju. Međutim, takav “idiličan” trenutak je bio konačan ishod višedecenijskog građanskog rata u Sudanu i secesionističke borbe pokreta za Južni Sudan pod vođstvom Džona Geranga (umro 2005. godine ) i više od dva miliona poginulih građana Sudana.

Šta znači još jedna nova država u “zajednoci nacija”, koja je njena uloga, mesto, pozicija, težina, uticaj i moć u toj zajednici? Odgovor je: ništa i nikakav(va). To je samo još jedna zemlja više na spisku članica UN i jedna briga više za “međunarodnu zajednicu” i generalnog sekretara UN (trenutno raspoređeno 7 hiljada vojnika “mirotvoraca” i 600 civilnih posmatrača pod zastavom i obeležjima UN da nadgledaju granicu sa Severnim Sudanom dugu 2100 kilometara). Može se reći da je to još jedan protivnik i prepreka nadirućem procesu globalizacije, tom Molohu (sili, čudovištu), kako kaže Gidens, koji ruši sve pred sobom, pa i male države. Istina, Južni Sudan može biti ekonomski održiva država jer poseduje značajne resurse nafte, agrume i neke metale, a postigao je i ozbiljan privredni rast u prethodne dve godine. To mu može olakšati poziciju u odnosu prema svetskoj piramidi moći, za razliku od većine patuljastih i neodrživih država koje su nastale prethodne dve ili će nastati u sledeće dve decenije.

Ovde se nameće jedno poređenje navedenog primera sa Srbijom i Kosovom (i Metohijom). Da li se može uskoro očekivati da predsednik Srbije gospodin Boris Tadić stigne u Pristinu i parafrazira Omara al Bašira: “slaviću vašu odluku o nezavisnosti, ali ću biti tužan”, ili će to učiniti sa bezbednije udaljenosti, iz Beograda. Ubeđivanje građana da “Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova”, postalo je neproduktivno, poštapalica koja počinje da smeta slušaocima, mladi će reći “živi smor”, “davež”. Verovatno je izbor pogodnog trenutka jedino što je ostalo gospodinu Tadiću kao dilema. Da li to učiniti pre parlamentarnih izbora (očekuju se u aprilu ili maju 2012.) ili mesec-dva, posle izbora? Na evropskom političkom tržištu više nema “vremena za kupovinu”, kako bi se kosovski problem odgađao ili kompenzovao. Racionalnije i pragmatičnije bi bilo pre parlamentarnih izbora, pre početka kampanje, jer bi se birači “osvestili”, pribrali, spustili na zemlju i navikli na novu situaciju. Procenat onih koji bi glasali za DS i gospodina Tadića bi se povećao u odnosu na prethodne izbore. Glasči bi racionalno reagovali: “najzad nam je neko skinuo kosovsku hipoteku”, “okrenimo se drugim stvarima”. Time bi kosovski Damoklov mač bio uklonjen iznad glave gospodina Tadića i on bi mogao mirno da stane, pogleda briselske adminastrativce “pravo u oči” i izgovori već čuvenu rečenicu “ja (mi, Srbija) sam/smo svoje ispuni(o)li, čekam i pratim da vi ispunite svoje obećanje”. Postoji još jedan problem, kako napraviti formulaciju o priznanju nezavisnosti Kosova a da se ne udari u zid zvani Ustav Srbije. Istina, sve što se odnosi na teritorijalno jedinstvo zemlje i obavezu njegovog čuvanja, stavljeno je u preambulu. Jedno od etimoloških tumačenja termina preambula jeste i okolišenje (preambulum), pa je tu velika prilika da sve “dobro prođe”.

Ponovo se vraćam pitanju: čemu tolike male, patuljaste, nemoćne, neodržive državice koje “niču kao pečurke posle kiše”? Globalizacija i liberalstička ideologija su im pripremile teren i pokazale put, iako to, na prvi pogled, izgleda paradoksalno, jer globalizaciji su male države (nacionalno i verski zatvorene) prepreka u konstantnom širenju i zahvatanju svih oblasti društvenog života. Međutim, male (nove) države su, istovremeno, posledica globalizacije, pre svega težnje “novog svetskog poretka” (ja ću radije upotrebiti pojam piramida globalne moći[1]) da uspostavi kontrolu resursa i tržišta koja su ranije bila manje dostupna. Da bi se to ostvarilo, otporne, “neprijateljske” i “neposlušne” države se razbijaju i rasparčavaju na više malih državica, koje se zatim dovode u zavisan i pokoran položaj i postaju veoma “kooperativne”. Od 193 države članice UN samo njih dvadesetak ima puni unutrašnji i spoljašnji suverenitet kako se to shvata u političkoj i pravnoj teoriji, sve ostale su u različitom stepanu podređenosti i zavisnosti prema globalnoj piramidi moći. Ko ima koristi od nastanka novih država? Svakako subjekti piramide globalne moći, pre sveka multinacionalne kompanije, međunarodne organizacije i organizovani kriminal, naravno, njihove uske birokratske i finansijske strukture i oligarsi, dok građani tih država nemaju nikakvu značajniju korist od nove situacije u kojoj su se našli.

Nastanak novih država pokreće dva bitna pitanja: prvo, način na koji dolazi do njihovog formiranja i odvajanja od prethodne države i administrativne strukture i drugo, odnos novih država prema prethodnoj zajedničkoj državi, kao i odnos prema okruženju. Kod prvog pitanja je važno da li je nova država nastala iz sukoba, građanskog rata, duge i uporne separatističke borbe, pomoći drugih država ili pregovorima i sporazumom sa državom od koje se odvaja. Tu je i pitanje podele resursa i zadovoljstva/nezadovoljstva tom podelom, što će kasnije uticati na međusobne odnose. Kod drugog pitanja je važno koliki stepen netolerancije, neprijateljstva i stalnih nesuglasica ostaje između nove i “stare” države i kako se sporovi rešavaju. Ova dva pitanja su posebno važna i zbog činjenice da je raspad stare države, odvajanje i formiranje nove države (novih država) nastao kao posledica društvene anomije i nemogućnosti upravljanja celom teritorijom na efikasan, racionalan i održiv način.

Nastanak, položaj, razvoj i problemi novih malih država, državica, entiteta, “paradržava” pokreće i jedno važno teorijsko pitanje: da li je klasična pojmovna paradigma o državi zastarela i da li se mora menjati novom paradigmom? Ima puno indikatora koji upućuju da je potrebna promena pojmovne paradigme o državi. Pomenuću samo nekoliko: više od 170 država nema spoljašnji ni unutrašnji suverenitet kako to podrazumeva klasična teorija; nacionalna država više nema potpun i nedeljiv suverenitet nad teritorijom koju pravno zaokružuje;[2] organizacija države u administrativnom smislu podložna je stalnim promenama; sama teritorija neke države sve češće se menja; sastav stanovništva takođe je promenjljiv (zbog velikih migracija); socijalna i ekonomska održivost, kao i resursi postaju sve problematičniji za mnoge države; neke države su sve manje privlačne za njihove građane, posebno mlade itd. Promena paradigme o držvi treba da uključi tri važna elementa, tri pogleda na državu koji bi činili njen kostur:

1. država kao administrativno uređenje, način i oblik organizacije (centralizovana, decentralizovana, regije, oblasti, lokalne jedinice i slično),

2. država kao političko uređenje, oblik vlasti (republika, monarhija, parlamentarni pluralizam, jednopartijski ili dvopartijski sistem),

3. država kao emotivni prostor (pripadnost, patriotizam, etničko sklonište, moć, ponos, identitet i slično).

Prvi elemenat predstavlja kvalitet savremene države, drugi perspektive, mogućnosti, trajnost, dok treći elemenat upućuje na ugled, privlačnost poželjnost države. Upravo ovakav redosled elemenata je važan kod razumevanja uloge, položaja i značaja savremene države. Za savremene države je najvažnije da su dobro administrativno uređene i organizovane, zatim politički stabilne i na kraju da predstavljaju emotoivni prostor i pripadnost. Nove države koje nastaju secesijom, odnosno njihove vođe, na prvo mesto stavljaju treći elemenat (etničko sklonište, identitet, pripadnost) pa tek posle toga druga dva elementa. Većina problema tih novih država potiče od takvog shvatanja uloge i značaja države. Njihova logika je „važno je da je država naša“ a ne kakva je i kome koristi. Globalizacija i piramida globalne moći spustaju male države na nivo lokalnih administratvnih jedinica u ukupnom svetskom poretku, pa je i zbog toga sve više prisutno razočaranje građana kada postanu svesni uloge, značaja i moći njihove nove države. Ako sve ovo imamo u vidu, onda je potrebno ukazati na dva paradoksa koja se mogu videti u toku nastanka novih malih država: prvo, njihov nastanak nema gotovo nikakvog opravdanja i smisla ako se posmatra prema prva dva elementa napred pomenuta (jedino zadovoljava treći elemenat); drugo, pojava tih država ne bi trebala da bude problem i smetnja za države od kojih se odvajaju („stare države“ ne treba da se tome suprotstavljaju, ljute i „budu tužne“), jer je to samo nusprodukt globalizacije i pomoći će „staroj“ i „novoj“ državi da se lakše uklope u svetsku mrežu država koje se nalaze u zavisnom i subordinisanom odnosu i položaju prema piramidi globalne moći. Održivost je osnovni kriterij i mera vrednosti za nove države. Osnovno pitanje je da li su te države (samo)održive (ekonomski, socijalno, politički) ili održive kao „imele“ na telu međunarodnih organizacija i piramidi globalne moći. Od ugla gledanja na kriterij održivosti, zavisiće i to da li će za nekoliko narednih decenija UN brojati 220 ili možda 230 država, uprkos svim integrativnim procesima koji uporedo teku.

Ponovo ću se vratiti na problem Srbije i Kosova (i Metohije) i posmatrati ga kroz prizmu prethodnih napomena, sa izvesnim asocijacijama na Bosnu i Hercegovinu, Španiju, Makedoniju, Belgiju, Veliku Britaniju, pa možda i SAD. Problem Srbije i Kosova potiče od trećeg elementa u kosturu „nove“ pojmovne paradigme o državi. I jedni i drugi shvataju državu samo kao nacionalni identitet, etničko utočište a ne državu kao efikasno administrativno uređenu, ekonomski održivu i politički organizovanu zajednicu. Zbog toga se nerazumevanje kreće na nepremostivoj provaliji i crvenoj liniji: „vi otimate ono što je vekovima naše“, „dušu naroda“, „srce države“ (stavovi Srbije); „vi nama ne date i ne priznajete ono što je sada naše“ (stavovi Kosova). Kada bi se prihvatio gore pomenuti redosled elemenata u shvatanju države, onda bi se moglo doći na liniju razumevanja koja podrazumeva nove stavove: „ako niste zadovoljni dosadašnjim administrativnim uređenjem i političkom organizaciom, onda organizujte vi svoju državu na (našoj) zajedničkoj teritoriji, mi ćemo vam pružiti potrebnu pomoć“ (stavovi Srbije); „mi ćemo slobodno sarađivati, čuvati vaše kulturno blago i razvijati toleranciju i poštovanje među etničkim grupama“ (stavovi Kosova).

Ovde se nameće još jedna teza da je moguća organizacija države bez neposrednog „vlasništva“ nad teritorijom. Odnosno, moguće je organizovati samostalnu i administrativno nezavisnu državu (priznatu i primljenu u UN) na zajedničkoj teritoriji. To je još jedan od indikatora za tezu o potrebi promene pojmovne paradigme o državi. Zajedništvo teritorije, u ovom slučaju, dokazivalo bi se na taj način što bi Kosovo plaćalo (prenosilo Srbiji) deo poreza na korištenje prirodnih resursa (obradivo zemljište, šume, reke, rude) i deo profita od izuzetnih resursa (ugalj). Kosovske vlasti i građani Kosova mogli bi da prihvate sasvim drugačiji emotivni pristup državi: „teritorija nije isključivo ’naša’ ali imamo administrativnu i političku nezavisnost, možemo bolje da organizujemo državu i razvijamo društvo nego što je to bilo u slučaju administrativne zajednice sa Srbijom“. Primer Kine pokazuje kako dobra i uporna strategija („jedna zemlja, dva sistema“) može dati dobre rezultate: vraćanje Hongkonga u svoj teritorijalni prostor sa zdržavanjem njegovog ranijeg ekonomskog i političkog miljea, kao i držanje sigurnog kursa da se to isto desi jednog dana sa Tajvanom (Kineski Tajpej), uz sve to, Kina je imala veliki ekonomski rast u prethodnih nekoliko decenija. Da li je mogla da se istakne slična teza, maksima u slučaju odnosa Srbije i Kosova (i Metohije)? Naravno, jeste. Recimo, „jedna teritorija, dve države“! Zašto niko nije izneo ovakvu tezu, ideju u prethodnih 20 godina u Srbiji? U prvih deset godina (1990-1999), političari, rukovodioci i „vlasnici naših života“ to nisu mogli da shvate, niti da razumeju, čak i kada bi im objašnjavali „svi akademici ovog sveta“. Političari, rukovodioci i „manipulatori našim životom“ koji su na sceni drugih deset godina (2000-2010) takođe to nisu razumeli, nisu shvatili ulogu, značaj i domet savremene države, ali kada bi im neko to objasnio (recimo, akademik Vojislav Stanovčić) možda bi neko od njih to i razumeo (recimo, gospodin Koštunica). Drugi razlog (uzrok) je u načinu na koji su ti ljudi došli na vlast 2000. i 2001. godine a to je bilo uz oblilatu finasijsku podršku[3] i političko mentorstvo, koje podrazumeva da moraju da prihvate strategiju: „ćuti, neka teče kako teče“; „važno je da se održimo na površini (vlasti),“; „ne talasaj, iritiraćemo ’međunarodnu zajednicu’ i pokvariti evropske perspektive“.

Verovatno zbog ovakve političke hipoteke i započeti „pregovori između Beograda i Prištine“ (kakva iluzorna skrivalica i manipulacija!) pošli su obrnuto, od pogrešnih, perifernih detalja (rešavanje komunalnih pitanja i problema), umesto da počnu od centralnog pitanja, rešavanja statusa, mogućnosti i uslova u kojima će se na jednoj teritoriji naći dve administrativno nezavisne države. Ovo je verovatno bio poslednji trenutak da se iziđe sa takvom idejom, da se Srbija pokaže kao ozbiljna, odgovorna, čvrsta i racionalna država. Umesto toga, i dalje će se nastaviti sterilna i besmislena strategija „ćuti i trpi, za sve će se naći nekakvo opravdanje i objašnjenje“.

Prethodnih 20 godina, posebno prethodnih 10 godina, Srbija se stalno nalazi u defanzivnoj poziciji kada je pokušala da reši svoje odnose u bližem i širem okruženju. Očekivalo se mnogo od tih 10 godina i tih ljudi koji su prodefilovalni kroz društvene i državne institucije. Naravno, očekivali su naivni, oni koji ne razumeju suštinu vlasti, međunarodne odnose i namere političkih aktera u Srbiji, kao i oni koji su „umorni od svega“. U tom periodu Srbija nije postala ekonomski, socijalno i politički stabilna, napredna i održiva država. Nije izgradila image pouzdane i respektabilne države. nalazi se u grupi nekoliko zemalja koje nisu uspele da tranzicioni perid pređu uspešno i stvore bazu za ozbiljniji ukupni društveni napredak. Najveće dostignuće ove politčke „garniture“ posle 2000. godine jeste ukidanje viza za putovanje u inostransto, odnosno, stavljanje pasoša iz Srbije na „belu šengensku listu“ koja podrazumeva boravak u EU bez viza u trajanju do 3 meseca. Ali, i tu smo zabrljali, jer su bezvizni režim iskoristili Albanci, Romi, nešto Bošnjaka iz Sandžaka i šverceri „svih boja“, te odmah mnogi pokušali da traže azil u zemljama EU i tako stvorili dodatni problem i nama i briselskoj administraciji. To se desilo iz dva razloga: prvo, korupcija u lokalnim vlastima koje su izdavale pasoše i drugo, iluzija da se pokaže da postoji bar jedan elemenat u sistemu koji će predočiti „snagu“ Srbije od Horgoša do Dragaša. U ovakvoj situaciji, bolje je bilo poći od stava da je pasoš privilegija za lojalne, odgovorne i pouzdane građane a ne liberalistička iluzija da svi građani moraju imati pasoš.

Spisak loših poteza i promašaja vlasti u Srbiji u prethodnoj deceniji veoma je dug. Ovde cu navesti samo one karakteristične. Iz godine u godinu privreda je beležila pad, jer je strategija svih vlada od 2000. godine počivala je na čuvenom modelu 3P: potrošnja (prekomerna i nepotrebna), pozajmljivanje (krediti za sve i svašta, umesto rada, proizvodnje i izvoza) i prodaja resursa (opšta rasprodaja od proizvodnih, preko finasijskih do prirodnih resursa). Model privatizacije koji je proveden, deklarisan je kao sine qua non tranzicije, privrednog razvoja, ekonomskog rasta i socijalnog napretka. Desilo se sve obrnuto: nema značajnijeg ekonomskog razvoja; više od 60% resursa Srbije dospelo je neposredno u ruke ili pod posrednu kontrolu tridesetak ljudi (oligarha) i njihovih porodica, na koje se naslanja lanac političkih moćnika, partija, bivših pripadnika bezbednosnih institucija, tajkuna, manipulatora i kriminalaca; nezaposlenost se stalno povećava; siromaštvo se iz godine u godinu širi i zahvata sve veći broj društvenih slojeva; uništena je socijalna, zdravstvena i fizička zaštita građana; degradirano je obrazovanje i kultura; moral i vrednosti su potisnute iz društvene komunikacije; korupcija je zahvatila sve pore društva; nasilje, pljačke i ubistva postali su „normalan“ deo svakodnevnog života građana. Privatizacija se, umesto stimulativnih uslova za privredni razvoj, pretvorila u bespoštednu pljačku i otimanje resursa, imovine, nekretnina, zemljišta i kapitala.[4] Ozbiljni ekonomisti smatraju da je skoro 70% privatizacije bilo neuspešno sa stanovišta razvoja i zapošljavanja. Ali je, na drugoj strani, poslužila je gazdama da izvuku kapital, rasprodaju (preprodaju) resurse i zdrave delove preduzeća (često stranim fondovima sa „lutajućim“ i „prljavim“ kapitalom), da gurnu mnoga preduzeća u stečaj i povećaju nezaposlenost i siromaštvo. Izgleda da je jedan od zadataka „demokratskih vlasti“ koji su dobili od finasijskih i političkih mentora bio da se unište uspešna preduzeća, kako bi se stvorio prostor za ulazak „svetskog bofla“ na naše tržište, a i da se dođe u stanje nužnog pozmljivanja od svetskih finasijskih monopolista i imperatora. Srbija je pretvorena u školski primer zarobljenog društva (ekonomski, socijalno, politički, ideološki, kulturno, enički i verski).

Zarobljenost resursa i celog društva moguće je pokazati na jednom primeru. Ruski trgovac došao je u Srbiju u poznatu fabriku koja prerađuje povrće i tražio da kupi milion teglica od 750 grama krastavaca kornišona. Menadžment fabrike mu je objasnio da oni toliku količinu ne mogu da proizvedu ni za tri godine. Ta fabrika je vlasništvo jednog od srpskih tajkuna koji ju je kupio za “sitan“ novac i proizvodi toliko koliko mu je dovoljno da izvlači „keš“, finansijske „praznine“ popunjava kreditima a o širenju kapaciteta i daljem razvoju i ne razmišlja. Zamislite taj preduzetnički duh koji pokreće nove bogataše koji neće da iskoriste pružene šanse i na taj način drže zarobljenim resurse ( u ovom slučaju vojvođanske poljoprivrednike). Suprotan primer je švajcarsko-holandsko preduzeće „Koleman” koje preko svog predstavništva „vršlja“ po moravskim njivama i povrtnjacima prošle godine je spakovalo oko 3 miliona tegli kornišona, ali je samo trećinu otkupio od moravskih seljaka, sa objašnjenjem da oni izbegavaju da gaje ovo povrće, a ostatak kornišona je uvezlo iz Makedonije. Na drugoj strani, postoji lep primer kompanije „Nektar“ iz Bačke Palanke koja je porodičnim preduzetničkim poduhvatom od male radionice za ceđenje i preradu voća, postala snažna i uspešna kompanija koja počinje da kupuje druge fabrike sokova u okruženju. Tako je to sa srbijanskom privredom i celim društvom: dve trećine su monopolisti, kočničari i manipulatori a jedna trećina vredni, ozbiljni i preduzimljivi proizvođači i stvaraoci.

___________________________________________

[1] Piramida globalne moći može se predstaviti kao skup globalnih subjekata koji diktiraju tempo razvoja, društvene promene, krize, ratove, mir, ekonomiju, socijalne odnose, politiku, obrazovanje, kulturu, porodicu, sport i sve ostale segmente čovekovog života:

1. 100 najvećih multincionalnih kompanija

2. 15 globalnih banaka

3. 10 globalnih medijskih kuća

4. 15 najmoćnijih država

5. Međunarodne organizacije (MMF, SB, STO)

6. 1200 milijardera

7. Uticajne grupr i pojedinci (Bilderberg grupa, Komitet 300, Trilateralna komisija)

8. NVO, ambasadori velikih zemalja,

9. Organizovani kriminal, terorizam

[2] Kako kaže Zigmunt Bauman „nekada nedeljiv suverenitet države je sada iseckan na tanje kriške i rasut po čitavom kopnu ili čak planeti. Države se više ne usuđuju ili ne žele da pokažu isključivo pravo na svoje odbrambene kapacitete i pravni poredak, ili na ekonomski i društveni život stanovnika koji naseljavaju njenu teritoriju“ (Bauman, Z., Fluidni život, Mediteran publishing, N.Sad, 2009. Str.59.).

[3] U jednom televizijskom interviju, bivši ambasador SAD u Srbiji, Montgomery izneo je podatak da je preko njegove kancelarije u Budimpešti dato „mnogo, mnogo, više od 100 miliona dolara“ vođama političkih partija koje su sačinjavale DOS.

[4] Preduzeće “Džervin“ iz Knjaževca izvozilo je proizvode (vino, sokove, konzervirano voće) u vrednosti od oko 25 miliona dolara. U vreme sveopšte privatizacije, pet puta je (pre)prodavano a preprodavci su zaradili više od 15 miliona rasprodajom njegovih resursa, da bi ga na kraju oterali u stečaj. Slično se desilo sa većinom privatizovanih preduzeća u Srbiji. Interesantno je primetiti da su kupci većinom bili lokalni ili republićki partijski funkcioneri ili finansijeri partija. Na primer, prvi kupac nekada treće kompanije u Evropi, „Zmaj“ iz Zemuna (proizvodnja kombajna) bio je bivši ministar u prvoj vladi posle 2000. godine, kupivši je za nekoliko desetina hiljada tadasnjih maraka a preprodavsi je za nekoliko miliona. Posle nekoliko preprodaja, danas je na tom mestu otvoren tržni centar.

One thought on “DRŽAVA, VIZE I KRASTAVCI KORNIŠONI

  1. Da je Srbija ikada razmišljala pametno, drugačije bi bilo sada. Prije NATO agresije trebali su početi eksploatisati kosovsko-metohijski ugalj (kojeg tamo prema procjenama koje sam našao na sajtu ,,glas Rusije” ima u vrijednosti oko 300 milijardi dolara), graditi elektrane na termo pogon u onim mjestima gdje su Albanci većina, te stvoriti nepovoljnu situaciju sa ekološkog aspekta za albanski ekspanzijski karakter. Svima dati dokumente, otpremnine i deportovati ih diljem svijeta… Sve troškove bi nadoknadili od struje koju bi mogli prodavati, a ilegalne useljenike vratit nazad u Albaniju. Takođe preseliti dio državne administracije na Kosmet i Metohiju, što bi bitno izmjenilo i karakter demografske slike… Ali ne, bolje ovako neka, neka …

    Čitam u Džornal Strit, Džorž Soros (Amerikanac) koji je finansirao OVK za vrijeme njihovih terorističkih akcija, zajedno sa vlasnikom kompanije ,,Albanian Minerals” koja stoluje u Njujorku, poduzuće kosovski ugalj u svoje ruke … Koja slučajnost …

    Tragična sudbina srpske pokrajine potvrđuje prirodni zakon, odn. zakon jačeg… Tako da sada sudbinu krvavih afrčkih dijamanata, krvavu sudbinu nafte sa Bliskog Istoka, djelli i srpski Kosmet sa svojim ugljom, zlatom, srebrom, niklom, bakrom, hromom i cinkom …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *