Preduzetništvo i kulturne vrednosti

Rezime

U ovom radu autor istražuje uticaj kulture, kulturnih tokova i kulturnih vrednosti na ekonomski razvoj, preduzetničku inicijativu i društveni progres. U prethodnoj deceniji pojavilo se dosta radova koji nastoje da pokažu veliki značaj i uticaj kulture i tradicije na ekonomiju i privredni razvoj. Veliki raskorak u ekonomskom razvoju između pojedih država i regiona u svetu, pokrenuo je pitanje da li je kultura ta prepreka bržem razvoju. Pokazuje se da neke kulture i sistemi vrednosti daju podršku i pospešuju ekonomski razvoj kroz preduzetništvo, inovacije, kreacije, konkurenciju i inicijativu. Na drugoj strani, postoje kulture koje svojim tradicionalnim vrednostima i stavovima sprečavaju inovacije, kreativnost i slobodu stvaralaštva, što negativno utiče na privredni rast i ekonomski razvoj. Jedne kulture stvaraju povoljnu preduzetničku klimu, a druge ne.

Da bi se situacija promenila, potrebno je da dođe do kulturnog zaokreta i promene kulturnih vrednosti u određenoj sredini i društvu. U istoriji nalazimo dosta primera koji pokazuju da su kulturni zaokreti povoljno uticali na ekonomski i društveni razvoj. Takvi primeri su protestantizam, konfučijanizam, prosvetiteljstvo, Mejdži reformacija, liberalizam, pragmatizam. Postoje i primeri koji govore da su kulturni zaokreti negativno uticali na već dostignuti nivo privrednog rasta i ekonomskog razvoja. U radu dalje istražujemo koje su to kulturne vrednosti koje povoljno utiču na razvoj preduzetništva u savremenim društvima. Konstatujemo da preduzetnička inicijativa, inovacija i kreacima dolaze do izražaja u kulturi koju karakteriše odlučnost, spremnost na takmičenje, dinamičnost, sigurnost, kreativnost, stvaranje, rad na duži rok, obrazovanje, znanje i odgovornost. Na kraju, u radu se iznosi teza da je preduzetništvo takva vrsta delatnosti koje ne nestaje “prirodno” ni spontano u društvu ili kod pojedinca. Preduzetništvo se uči kroz obrazovanje, informisalje i istraživanje.

Ključne reči: kultura, kulturne vrednosti, tradicija, ekonomski razvoj preduzetništvo, preduzetnički duh, odlučnost, inovacija, inicijativa, obrazovanje, odgovornost.

Uvod

Simbol katoličke vizije je monah,
dok je simbol protestantske vizije
preduzetnik.

Marijano Grondona

Teorijske rasprave i empirijska istraživanja već dugo ukazuju na značaj kulture, kulturnih razlika i kulturnih vrednosti za ekonomski i socijalni razvoj i napredak u svetu. Očito je da istorija i “geografija” nude mnogo primera o uspehu, preobražaju i napretku nekih društava sa specifičnim kulturnim vrednostima, dok istovremeno, na istom prostoru i u istom vremenu, postoje društva čije kulturne vrednosti produkuju siromaštvo, ekonomsko i tehnološko zaostajanje, kao i nepovoljnu klimu za preduzetničku inicijativu i privredni rast i razvoj. Ekonomija i socijalni odnosi su deo kulture, viši i složeniji deo ukupne kulture savremenog društva. Ovaj stav proizilazi iz činjenice da je rad osnova kulture, te da kultura, istovremeno, unapređuje i transformiše rad. Njihov uzajamni odnos, povezanost, uslovljenost i podsticaj predstavljaju osnovu stvaralaštva i napretka svakog kolektivnog subjekta u društvu i društva u celini.

Pitanje koje se često postavlja, ne samo u teorijskim krugovima, glasi: zašto neke kulture produkuju snažnu ekonomiju, podstiču rad, stvaralaštvo i bogatstvo, a druge ne? Marijano Grondona (2004) smatra da su svi predmoderni vrednosni sistemi i kulture bili “antiekonomski”, nisu produkovali održiv ekonomski razvoj, jer je njihov vrednosni sistem stavljao naglasak na nešto drugo, “na primer, na spasavanje duše egipatskih faraona, na umetnost i filozofiju u antičkoj Grčkoj, pravnu i vojnu organizaciju u Rimskoj imperiji, vladanje tradicionalnom filozofijom i knjižnjvnošću u Kini, i na odricanju od sveta i težnji ka večnom spasenju – često putem rata – u srednjovekovnoj Evropi”. Kulture u sebi nose elemente koji ograničavaju napredak i razvoj, koje u odlučnim istorijskim momentima posežu za iracionalnim elementima i postupcima. Na drugoj strani, kulture mogu da budu vrlo racionalne, podsticajne i stvaralečke. Kulturno nasleđe i ukorenjene kolektivne navike i duh, često imaju odlučujuću ulogu u usmeravanju ekonomskog razvoja i društvenog progresa. Ovaj rad istražuje odnose kultura i kulturnih vrednosti prema radu, stvaralaštvu, ekonomskom razvoju i posebno prema preduzetničkom duhu i preduzetničkoj klimi.

Kulturni preobražaji i ekonomski razvoj

Kroz istoriju ljudskog društva susrećemo brojne primere koji potvrđuju da je promena kulturnih vrednosti uticala na ekonomski i društveni razvoj odrđenog društva, neke sredine, naroda, etničke ili kulturne grupe. Promena kulturnih vrednosti, usvajanje novih kulturnih tokova, kohabitacija različitih kolektivnih kulturnih vrednosti često su dovodili do ubrzanja ekonomskog i socijalnog razvoja, unoseći u društveni život određene zajednice takmičarski duh, želju za uspehom, napretkom, sticanjem materijalnih vrednostri i bogastva, za izlaskom i siromaštva, za prevazilaženjem ekonomskih, socijalnih, demografskih i drugih teškoća i problema. Negde su promene kulturnih vrednosti jedne grupe, jednog kolektiviteta ili jedne sredine uticale, sa manje ili više neposredno vidljivih tragova, na kulture i kulturne vrednosti u svom užem i širem okruženju. U nastavku teksta biće više reči o nekoliko poznatih primera kako su novi kulturni tokovi i promena kulturnih vrednosti uticali na ekonomski i socijalni napredak društva.

a) Protestantizam

Najpoznati primer je pojava protestantizma i protestantistički zahtev za reformom katoličke crkve iz petnaestog veka. Veber je prvi istraživao osnovne karakteristike protrstantizma i ukazao na direktnu vezu protestantističkih kulturnih vrednosti sa nastankom i jačanjem kapitalizma. Protestantizam je uneo neke značajne nove kulturne vrednosti koje su podstakle “duh kapitalizma”, te u prvi plan čovekovog rada i života unele principe koji pokreću želju za aktivnošću, sticanjem, bogaćenjem, materijalnim bogastvom, značajem individualnih inicijativa i sposobnosti.

Sticanje materijalnih vrednosti i bogadstva bila je osnovna vrednost koju je protestantizam uveo u svoj verski i etički kodeks. Sticanje novca, smatra Veber (1968.str.25), koju je proklamovao protestantizam, bila je osnovna pokretačka snaga preduzetničkog duha, rada i zalaganja koji su odlučujuće doprineli razvoju duha kapitalizma. “Duh kapitalizma” sukobio se sa tradicionalnim pretkapitalističkim vrednostima koje su se formirale na temelju srednjovekovne katoličke verske etike. Suština tih vrednosti jeste nizak nivo potreba kod većine stanovništva, posebno potreba za većim radom i sticanjem novca i ostalih oblika bogatstva. Bilo je potrebno da se promeni takva tradicija, da se rad, novac, bogatstvo i sticanje istaknu kao nove vrednosti, kao nešto što se ne protivi božanskim principima već neposredno korenspondira sa njima. Ovde treba naglasiti da sam Veber nije smatrao da je protestantizam jedini uzrok i faktor koji je uticao na nastanak i razvoj kapitalizma (kako to mnogi autori ističu) već da je to elemenat koji je značano doprineo obrtu u shvatanju i razumevanju potrebe da se više radi, da se posveti profesiji, da se podstiče materijalni razvoj i napredak društva, da se stiče i bogati. Kapitalizam i industrijski napredak i razvoj formirali su jednu sasvim novu kulturu. Veber je sebi postavio zadatak da istraži šta se je od “izvjesnih karakterističnih sadržaja te kulture moglo, možda, pripasti uticaju protestantske reformacije kao historijskom uzroku”(Veber1968, 75), a nikako da dokaže da je “kapitalizam kao privredni sistem” isključiva i jedina tvorevina reformacije.

Veber je shvatio podudarnost u kulturnom preokretu koji su doneli protestantska reforma na planu duhovnog života i kapitalistički način proizvodnje u shvatanju značaja rada i materijalnog bogatstva. I jedno i drugo su zahtevali raskid sa tradicionalnim kulturnim vrednostima, sa dominaciom iracionalnog, sudbonosnog, datog i određenog u čovekovom životu. Oni su tragali za novim kulturnim elementima koji će napraviti obrt u shvatanju i razumevanju značaja čovekove delatnosti, čovekovih napora i čovekovih mogućnosti.

U čemu je suština tog kulturnog obrta? Klasična hrišćanska vera upućuje na to da čovekov život, imovina, sposobnosti, vlastita i kolektivna dostignuća zavise od nevidljive, objektivne sile, a ne od čovekovih sposobnosti, znanja i veština. Bez obzira na nivo individualnog i kolektivnog dostignuća i uspeha (ne uspeha), čovek mora da bude zahvalan Bogu, nekoj objektivnoj sili i da tarži iskupljenje za svoj položaj, stanje i mesto u životu, da sve što stvara i radi bude u slavu božiju. Protestantska, posebno kalvinistička, reforma traži da čovek postane svestan svojh vrednosti i sposobnosti, da bude zahvalan radu, poslu, profesiji, htenjima, odlučnosti i mogućnostima da stvara, menja i napreduje. Veber isiče da je “socijalni rad hrišćana” (u smislu kolektivnog stvaranja) dat prema božijim zahtevima i u svrhu koja Bogu odgovara. Na drugoj strani, “socijalni rad kalviniste stoji u službi ovozemaljskog života svih ljudi” (Veber,1968,95), te se njegovim uvećanjem, uvećava i slava božija. Na taj način racionalno, svesno i korisno postaju osnov čovekove vere. Čovek radom i stvaranjem uznosi slavu i poštovanje bogu, umesto da čeka sudbinu i sigurnost traži u milosti božijoj (“sigurnost milosti”).

U tradicionalnom (posebno srednjovekovnom) hrišćanstvu samo izabrani mogu činiti dobra dela u slavu božiju i zaslužiti “sigurnost milosti”, čovek je izabran ili odbačen, od njega ništa ne zavisi. U kalvinizmu “Bog pomaže onima koji sami sebi pomažu”, čovek svoje spasenje zaslužuje radom i stvaranjem. Veber ističe da je “normalan srednjovekovni katolički laik živio, u etičkom pogledu, unekoliko od danas do sutra”, da je ponizno i uzorno izvršavao “svoje tradiconalne dužnosti”, smenjujući dobra dela i grehove, koji su se naizmenično potirali, a jedno od njih je na kraju određivalo njegovu “ovozemaljsku i večnu sudbinu” – izabran ili odbačen. “Bog kalvinizma je od svojih zahtevao ne samo pojedina dobra dela nego i do jednog sistema uzdignuto opravdanje dobrim delima….jer se samo u jednom fundamentalnom preobražaju smisla čitavog života u svakom trenutku i u svakom delu moglo da potvrdi delovanje milosti kao izdizanja čoveka iz prirodnog stanja u stanje milosti” (Veber 1968, 111, 112). Katolička askeza se sastojala u pokajanju, pokori, očekivanju milosti, rasterećenju od greha, života u strahu od novog greha, dok se protestantska askeza ispoljavala u Dekartovom stavu cogito, ergo sum (mislim, dakle, postojim), to je omogućilo pretvaranje “evanđeoskih saveta” u svetovne, ovozemaljske, racionalne, svesne postupke i motive za rad i stvaranje u slvu božanskog na ovozemaljski način koji uzdiže čoveka i njegovu zajednicu kao vlastiti, socijalni proizvod. Sada svaki istinski hrišćanin nije morao biti samo kaluđer, već radnik, stvaralac, sa jasno ispoljenim željama, sposobnostima i motivima da radi, stiče i poseduje bogastvo.

Ovakva promena vrednosti i stavova koju je donela protestantska (kalvinistička i metodistička) reformacija hrišćanstva, pogodovala je nastanku jednog novog ekonomskog i privrednog sistema koji je zahtevao slobodnog i svesnog čoveka kome će rad, stvaranje, motivacija i postignuće biti istovremeno i glavni pokretač i mera vrednosti, smisao i uslov života i opstanka. Može se reći da je protestantizam bio katalizator ubrzanog nastanka i razvoja kapitalizma, ali je, istovremeno i kapitalizam svojim delovanjem i razvojem, potvđivao smisao nekih stavova i vrednosti protestantizma, činio ih racionalnim, mogućim i pristupačnim. Protestantizam i kapitalizam (u svojoj prvobitnoj, početnoj fazi) su se uzajamno uslovljavali, “potraživali”, uslovljavali, “potraživali”, zahtevali i događali.

Glavni preokret u protestantskoj kulturi i reformaciji događa se na planu poimanja suštine rada. Kako Veber ističe, rad se u protestantskoj etici shvata pre svega, kao “od Boga propisana samosvrha života uopšte,…. neimanje volje za rad je simptom nedostajućeg stanja milosti” (Veber, 1968, 176). Dakle, rad je suština kojom se iskazuje i potvrđuje svaki čovek bez obzira na njegovo materijalno stanje i društveni položaj. Neki luteranski i kalvinistički tumači i mislioci (Bakster, Cinsedorf), pa i mormonski stavovi, idu toliko daleko da smatraju da “oni koji ne rade ne treba ni da jedu”, ili da “ ni imućan čovek ne treba da jede ako ne radi, jer iako njemu za njegovo održanje nije potreban rad, on mora da radi jer je to božija zapovijed kojoj se pokoravaju i bogati i sairomasi ”. Za srednjovekovnu teologiju rad je “prirodni zakon” nužan za održanje pojedinca ili zajednice. Tu se dopušta mogućnost da čovek ne radi ako može da živi od svog poseda, ili da kontemplacijom, molitvom i “službom božijom” širi blago i uticaj crkve, čime zaslužuje milost i izlazi iz okvira prirodne nužnosti koju podrazumeva rad. Ovako shvatanje rada pokazuje da se privreda i ekonomija u srednjovekovnoj kulturi nije mogla razvijati bržim tempom, da nije moglo biti opšteg i ličnog društvenog napretka. Na drugoj strani, “protestantska etika” svojim shvatanjem rada kao bogougodne aktivnosti, pružala je povoljan prostor za nastanak nove industrijske i masovne proizvodnje, ekonomskog procesa koji će, na različite načine, uključiti sve ljude i sve društvene slojeva. Onaj ko radi, ko se zalaže, ko traga za novim pozivima i napretkom u profesiji i poslu, ko se bogati na pravedan način čini, prema luteranskoj, kalvinističkoj i puritanskoj radnoj askezi, pravedno delo i zaslužuje božiju milost u ovom svetu i biva nagrađen za svoj trud.

Važan elemenat kulturnog preokreta u protestantskoj reformaciji koji je podstakao rad, stvaranje, razvoj i bogaćenje, Veber pronalizi u stavu koji kaže da je “hteti biti siromašan….isto je što i hteti biti bolestan” (Veber 1968, 183). Pristajati na to da se bude siromašan poistovećuje se sa pristajanjem da se bude bolestan, beskoristan ili na lošem glasu, a sve to je ” štetno za slavu božiju”.

Ako se rezimiraju Veberovi stavovi o efektima “protestantske etike” na nastanak kapitalističkog sistema proizvodnje vidimo da su to sledeći elementi: odbacivanje dokoličarenja i “bezbrižnog uživanja u posedu”; obuzdavanje luksuzne potrošnje i rasipanja bogatstva; sticanje bogastva na pravedan način svojim radom pretvara se u božiji zahtev; rad postaje čovekova svrha i smisao; bogatstvo i posed upotrebljavaju se u racionalne i korisne svrhe; štednja postaje bogougodna vrlina ; poštovanje i posvećenost svom pozivu; rad i trud nisu prirodna nužda već čovekova dužnost prema Bogu; materijalna, “spoljašnja dobra” dobijaju sve veći značaj u čovekovom životu; čovek mora da se stalno potvrđuje svojim racionalnim, ovostranim kvalitetima, kao što uživa u onostranom blaženstvu; potvrđivanje u radu predstavlja glavni pokretački motiv čovekovog života i stvaralaštva umesto usamljene kontemplacije i skrušene molitve.

Protestantska reforma zahtevala je više prostora za čovekovo svesno, racionalno, razumsko i lično delovanje, za osećaj vlastitog učešća i doprinosa u svakodnevnom radu i životu. To je bio početak borbe za slobodu, individualnost i samostalnost čoveka, koja će se kasnije još odlučnije ispoljavati kroz različite pokrete i revolucije, posebno tokom 18. i 19. veka. Industrijska revolucija i nastanak kapitalizma imali su osnovni zahtev za “potpunim oslobađanjem” čoveka, radnika od svih materijalnih i duhovnih stega i prepreka. Jedino potpuno slobodan čovek maogao je da se posveti radu i obavezama koje je zahtevao nadolazeći period industrijskog razvoja. “Protestantski duh” je predstavljao povoljnu duhovnu klimu i kulturnu podlogu na kojoj je mogao da se razvija “kapitalistički duh” rada, sticanja i bogaćenja. “Tek je protestantska reformacija prvi put stvorila ekonomski razvoj u severnoj Evropi i Severnoj Americi. Do reformacije, Evropu su predvodile Francuska, Španija (u savezu sa katoličkom Austrijom), sever Italije (kolevka renesanse) i Vatikan. Protestantska kulturna revolucija je sve promenila, tako da su drugorazredne nacije – Holandija, Švajcarska, Velika Britanija, skandinavske zemlje, Pruska i bivše britanske kolonije u Severnoj Americi – preuzele vođstvo. Ekonomski razvoj, u formi industrijske revolucije, doneo je bogatstvo, prestiž i vojnu moć novim vođama. Pored toga, neprotestantske nacije su morale da se suoče sa realnošću da će ako ne uspeju na planu ekonomskog razvoja, potpasti pod dominaciju protestantskih zemalja. Morale su da biraju između protestantske hegemonije i svojih tradicionalnih ?rezistentnih? vrednosti – svog identiteta”. Dakle, promena kulturnih vrednosti i kulturnog ambijenta, predstavljaju važan (ne i jedini) uslov za promenu ekonomskih i socijalnih principa i odnosa u društvu. Ovde se pokazuje važnost kulturnog preobražaja, kulturnog zaokreta u jednoj sredini, jednom društvu ili kolektivnom prostoru, ali i spremnost ljudi da započnu jedan takav preobražaj, kada postane jasno da postojeći kulturni tokovi i kulturne vrednosti nisu u stanju da produkuju napredak društva u bilo kojoj oblasti, već dovode do njegove stgnacije, njegovog “rezistentnog” stanja i propadanja. Da bi ovakav kulturni preobražaj postigao efekat, potrebna je spremnost i odlučnost ljudi u oblasti ekonomije, tehnologije i socijalnih odnosa da prihvate izazov i nove okolnaosti kako bi se otvorio prostor za napredak društva. Prethodni stav Marijana Grondone upućuje na zaključak da promena kulturnih vrednosti nije značajna samo za sredinu u kojoj se doogdila, već i za uže i šire okruženje. Kultura deluje podsticajno na promene u okruženju, ali i vrši pritisak na “rezistentne”, konzervativne, zatvorene i spore kulturne sredine, grupe i kolektive, da se menjaju, prilagođavaju, usmeravaju, da daju svoj odgovor na nove izazove i nove okolnosti. To dalje pokazuje da se ekonomske, tehnološke, pa i socijalne promene mogu nametnuti, “uvesti”, “doneti” jednoj sredini, jednom društvu, ali one ne mogu dati puni efekat, niti mogu biti prihvaćene, dok ne dođe do kulturnog preobražaja i kulturnog ambijenta koji će biti svestan neophodnosti promena i prihvatiti ih kao svoje, artikulisati ih, dati im vlastito obeležje. “Protestantska etika” je pravi primer kako promena kulturnih vrednosti utiče na promene u ekonomskoj sferi i razvija proizvodni, stvaralački duh. Ovde je došlo do podudarnosti zahteva za promenama u duhovnoj i materijalnoj sveri u određenom vremenu i određenom prostoru. Međutim, često se dešava da do te podudarnosti ne dolazi, tada jedna od pomenutih strana trpi više uticaja i pritiska, što uslovljava zaostajanje u ukupnom razvoju društva, stvara lošu društvenu klimu, postavlja prepreke bilo kakvim inovacijama i promenama u društvu.

b) Konfučijanizam

Zenlje koje baštine konfučijansku kulturnu tradiciju (zemlje istočne Azije) danas se nalaze u grupi zemalja sa najrazvijeniom ekonomijom (Japan), ili su razvile veoma snažne ekonomije, bez obzira na mali prostor i oskudne prirodne resurse (Tajvan, Hogkong, Singapur), ili već godinama imaju najveću stopu ekonomskog rasta (Kina), ili imaju nekoliko snažnih, svetski značajnih i uticajnih kompanija (Južna Koreja). Konfučijanizam kao kulturna tradicija (filozofija, etika, način života) ispoljio je (kao retko koja druga kultura) ogromnu protivrečnost, pokazao svoje dvostruko lice. Na jednoj strani, konfučijanizam je produkovao i održavao specifičan feudalni sistem, koji se u Kini održao više od dva milenijuma kroz brojne dinastije, u Koreji se javio u 12. veku, a u Japanu se posebno ispoljio u periodu Tokugava. U tom vremenu konfučijanizam je počivao na svojim klasičnim principima i uspešno odbijao sve pokušaje ekonomske, političke i socijalne transformacije i modernizacije. U teoriji je vladalo mišljenje da je konfučijanska kultura, sa dominnatnim porodičnim vrednostima, ograničavajući faktor i prepreka poslovnim inovacijama i ekonomskom uspehu tih sredina i geografskog šprostora. Na drugoj strani, počevši od kraja 19. veka u Japanu, te posebno posle Drugog svetskog rata u ostalim istočnoazijskim državama, a danas posebno u Kini i delimično u Vijetnamu, konfučijanska kultura, tradicija i misao postali su glavni pokretači reformi, preduzetničkog duha i ekonomskog napretka.

Šta je uslovilo takav kulturni preobražaj? Koji su kulturni elementi i etički principi konfučijanizma koji su “dozvolili”, prihvatili i podstakli istočnoazijsku modernost?

Ovde se još jednom potvrdila teorija koja kaže da iste kulturne vrednosti mogu dati različite ekonomske i socijalne rezultate. To konstatuje i Lusijan V. Paj (2004, 387), kada kaže da iste vrednosti, čak i u isto vreme, “koje postoje u potpuno različitim okolnostima mogu dati, a obično i daju, različite efekte”, dok na drugoj strani, iste vrednosti u različitim vremenima mogu se “kombinovati na različite načine i tako proizvesti različite efekte”. To znači da neke tradicionalne i ukorenjene vrnjednosti poseduju karakteristike univerzalnih vrednosti. Viljem de Bari (1998) ističe da je konfučijanizam formirao nekoliko univerzalnih “azijskih vrednosti” kao što su saosećanje, distributivna pravda, svest o obavezi, ritual, javni duh i grupna orjentacija, koje mogu da se ravnopravno mere sa vrednostima koje su proizveli protestantizam, prosvetiteljstvo, racionalizam i druge “zapadne vrednosti”.

Konfučijanska odanost autoritetu i spremnost da se poštuju pravila, dovela je do toga da se prihvata vodeća uloga države (vlade) u tržišnoj ekonomiji iatočnoazijskih zemalja, kako onih koje su prihvatile kapitalizam, tako i moderne socijalističke Kine. Odgovorna, preduzimljiva, racionalna i društvu prijemčiva država (vlada) pokazala se od presudne važnosti za uspon Japana i četiri mala “ekonomska tigra (zmaja)” na jugoistoku Azije. Poštovanje uzora i “organska solidarnost”, prožetaa ljudskom interakcijom u skladu sa zajedničkim težnjama i tolerancijom, predstavljaju vrednosti koje su doprinele boljem uključivljnju u savremene privredne tokove. Centralno mesto porodice u većini istočnoazijskih zemalja, kao centralne vrednosti konfučijanizma, doprinelo je bržem razvoju porodičnih preduzeća i porodičnog biznisa. “Slika porodice kao mikrokosmosa države, i ideala države kao proširene porodice, ukazuje da je porodična stabilnost suštinski važna za politički život i da je suštinski važna uloga države u osiguranju organske solidarnosti u porodici”(Tu Vejming, 2004., 411). Želja za vlastitom izgradnjom i “samokultivisanjem” predstavlja “azijsku vrednost” koja je podstakla masovno i kvalitetno obrazovanje i doprinela da ono postane “civilna religija društva”(Tu Vejming) i pokretač bržeg razvoja i napretka društva. Ono što je doprinelo kulturnoj transformaciji i usponu modernosti kod istočnoazijskih društava jeste njihova spremnost da se uči od drugih i da se cene rezultati i uspeh drugih. U Japanu je ta spremnost pokazana već više od jednog veka. To se posebno ispoljilo u prihvatanju “zapadnih” znanja u oblasti nauke, tehnike i tehnologije, što je omogućilo da i sami steknu visoka znanja, sposobnosti i veštine i tako modernizuju svoju privredu, ekonomiju i društvo u celini. Kako naglašava Tu Vejming, takva “pozitivna identifikacija sa Zapadom”, kao i takav “model kreativne adaptacije” koji su učinili da dođe do potpunog restrukturisanja ekonomije i načina života, te brzog uspona i napretka istočnoazijskih država, “nema presedana u ljudskoj istoriji”. Kroz adaptaciju, identifikaciju, učenje, prihvatanje razvijenog i naprednog došlo je do transformacije tradicionalne konfučijanske kulture i isticanja novih vrednosti: spremnost da se uči od drugih; odanost radu, zajednici; želja za novim i višim postignućima; štedljivost, marljivost, takmičenje. Sve ovo učinilo je da istočnoazijske zemlje i dalje postižu velike rezultate u ekonomiji, socijalnim odnosima i politici i postaju ravnopravan partner i respektivan konkurent zapadnoj razvijenoj tržišnoj ekonomiji.

Konfučijanizam, kako zapaža Fukujama (1997), ističe dužnost , odanost i obaveze kao važne karakteristike individualnog i grupnog delovanja, “zbog toga što se čovek u ovom učenju zamišlja kao pojedinac uglobljen u čitavu mrežu postojećih društvenih odnosa”(str.284). To je dovelo da porodične veze u mnigim “konfučijanskim” društvima imaju centralno mesto u pokretanju i razvoju biznisa. Ovaj elemenat konfučijanske tradicije odlučujuće je uticao na razvoj juga Kine, oblast Fudžijan i Kvangdong. Iz tog područja potiče najviše emigranata u kineskim zajednicama u Singapuru, Maleziji, Indoneziji, Hongkongu, Tajvanu. Iako se ta imigracija odigrala pre nekoliko generacija, oni su održali svoje porodične (plemenske) veze sa Kinom i svoj kapital ulagali u porodične i plemenske poslovne mreže na jugu Kine, što je dovelo do ekonomskog buma tog područja. Slična situacija je i u južnoj Koreji. Naime, tu su poslovni i preduzetnički poduhvati vezani za porodični biznis, iza svih velikih korejskih kompanija
stoji kao osnivač neka porodica . Fukujama napominje da su porodični (plemenski) odnosi u Koreji još širi nego u Kini, jer ljudi tamo traže zajedničkog pretka čak tridesetak generacija unazad, te plemena imaju po nekoliko stotina hiljada srodnika. Međutim država je, u želji da imitira model Japana i nekih zapadnih zemalja, uticala da se od malih porodičnih preduzeća razvijaju velike svetske kompanije. Ono što je posebno pokrenulo korejsku privredu i poslovanje jeste velika spremnost malih preduzetnika da svoju decu obrazuju i tako pripreme da budu uspešni menadžeri, moderni preduzetnici i vlasnici. U japanskoj konfučijanskoj tradiciji uloga porodice, očevog autoriteta, sinovljeve ljubavi i bezuslovnog poštovanja, mnogo manje je naglašena neko u kineskoj i korejskoj tradiciji. Veze unutar porodica mnogo su manje izražene nego u kineskoj i korejanskoj porodici. U japanskoj transformaciji konfučijanskih vrednosti centralno mesto dobila je vrlina odanosti. Međutim, odanost u ovom slučaju podrazumeva odanost vrhovnom političkom autoritetu, gospodaru (posebno feudalnom gospodaru – daimyo), vođi grupe. Ovo potiče od samurajske i šogunske kulture i tradicije i njihovih etičkih pravila (bušido) na koju se konfučijanizam naslanjao. Odanost kolektivnim subjektima ima prioritet u odnosu na odanost porodici. U modernim preduzetničkim, poslovnim i ekonomskim odnosisima u Japanu, princip odanosti ogleda se u odanosti menadžera svojoj kompaniji, zaposlenog radnom mestu i radnoj grupi, mladih obrazovnom sistemu, svih zaposlenih visokoj radnoj etici, čiju suštinu čini težnja ka perfekcionizmu, kao i odanosti svih građana naciji i državi.

Transformacija konfučijanske kulturne tradicije u sistem vrednosti koji podstiče i stvara preduzetničku inicijativu, duh i inovativnost, a sve to utiče na snažan ekonomski razvoj i napredak, pokazuju da “kulturne tradicije nastavljaju moćno da utiču na na proces modernizacije” (Tu Vjeming,2004), na raznim prostorima planete.

v) Drugi kulturni obrti

Protestantizam (insistira na ulozi pojedinca) i konfučijanizam (ističe vrednost kolektiva, institucija, autoriteta) predstavljaju dva važna primera kulturne transformacije i kulturnih vrednosti koje su u istim ili različitim uslovima i vremenu dali slične ili različite ekonomske, socijalne i političke rezultate i uspehe. Pored ta dva primera mogu se pomenuti još neki kulturni preobražaji i kulturne vrednosti koji su uticali na privrednu, ekonomsku i društvenu modernizaciju i razvoj, pre svih prosvetiteljstvo, liberalizam, Meidži restauracija i pragmatizam.

Prosvetiteljstvo je donelo nove vrednosti kao što su sloboda, prirodno pravo, pravna jednakost, svest, zakon, poštovanje privatnosti, individualizam, racionalnost, prosvećenost masa. Osnovna poruka prosvetiteljskog učenja odnosi se na stav da istorija ljudskog roda treba da bude svedočanstvo o stalnom napretku. Ovo je bila pokretačka misao i podsticaj za oslobađanje čovekove enrgije, kako individualne, tako i kolektivne, u svim oblastima ljudskog delovanja i stvaralaštva. Ovo se manifestovalo u zahtevima da se čovek oslobodi autokratske monarhije potpomognute plemićko-klerikalnim slojem koji je uporno štitio feudalni društveni poredak. Sloboda i jednakost za ugnjetene slojeve, kao osnovno čovekovo pravo, proklamovano je kako od strane francuskih teoretičara prosvetiteljstva, tako i od strane masovnih pokreta buržoazije i proletarijata koji su kasnije usledili. Na udaru teorijske kritike francuskog prosvetiteljstva i masovnih pokreta koji su njime inspirisani u Francuskoj, Engleskoj i Americi, našla su se tri glavna stuba feudalnog društvenog sistema: monarhija, plemstvo i katolička crkva.

Vrednosni sistem koji su proklamovali predstavnici prosvetiteljskog učenja pogodovao je nailazećem periodu ekonomskog razvoja društva, prvenstveno usponu industrije i trgovine, kao i reformi poljoprivrede. Širenje privatnog vlasništva i oslobađanje ljudi od besplatnog služenja feudalnim gospodarima, stvorilo je snažan potencijal za ekonomski razvoj i društveni napredak u zapadnim zemljama tokom 18. i 19. veka. Prosvetiteljstvo je predstavljalo jednu od inspiracija za preobražaj kulture i nastanak novih kulturnih vrednosti u državama ortodoksnog katoličkog duhovnog prostora. Taj kulturni preobražaj, zajedno sa protestantskom etikom, pokrenuo je ubrzani tehnološki, industrijski, ekonomski i privredni razvoj zapadnih zemalja.

Liberalizam deluje (više od tri veka) kao ideologija i pokret koji nosi u sebi zahtev za više slobode, racionalnosti, konkurencije, podstcaja, traganja za novim, svežim, boljim. Obično se ističe ekonomski i politički aspekt liberalizma. U osnovi svega liberalizam vidi interese, potrebe i vrednosti kao pokretače napretka i razvoja pojedinca, a zatim njegove uže i šire zajednice kao i celog društva i čovečanstva. Težnja za prirodnim pravima i mogućnostima čoveka kao slobodne, samostalne, nezavisne i kreativne ličnosti koji su bili sputani, potisnuti i negirani u srednjem veku od strane crkve i staleške strukture društva dovela je do pojave prvih zahteva za promenom takvog stanja. Liberalizam se pojavio kao ideja za oslobadjanjem čoveka od dominacije staleške i crkvene strukture. On je postavio pitanje podele društva na javnu i privatnu sferu gde bi javnu sferu štitila stroga državna pravila, a privatnu sferu sačinjavalo pravo čovekovog izbora. Liberalizam je tražio različitost, konkurenciju i emancipaciju u svim oblastima čovekovog života i delovanja. Od privh početaka pa do danas liberalizam se uvek pojavljivao, nastajao, obnavljao, revitalizovao i afirmisao kao ideja slobode i oslobadjanja od zatvorenog, tromog, zaostalog, ekonomski neracionalnog, nedemokratskog i rigidnog društvenog sistema i njemu pratećih ideologija

Ekonomska doktrina liberalizma polazi od stava daa se društveni sukobi i protivrečnosti mogu pretvoriti u zdravo ekonomsko takmičenje na bazi podele rada, privatne svojine i individualne sposobnosti i spremnosti za angažovanje. U proizvodnji postoji osnovni princip individualne, lične preduzimljivosti, snalažljivosti i inicijativnosti svakog preduzetnika. Privatna svojina je osnova koja stvara motiv i interes da se povećava profit i dobit, a da se minimalizuju troškovi i gubitak. U takvom ekonomskom zahtevu država gubi ulogu regulatora privrednog života, a pažnju skreće na zaštitu privatne svojine i slobodne tržišne utakmice izmedju privrednih subjekata, kako unutra tako i spolja.

Na planu tržišta i razmene roba i usluga liberalizam zagovara slobodno kretanje robe, rada i kapitala, ravnopravnost i neograničenost u pristupu njihovih nosilaca kako u lokalnoj, tako u široj sredini i u ukupnim medjunarodnim relacijama. Ponuda i potražnja je neprikosnoveni i nesputani zakon koji odredjuje cenu roba i usluga. Svaka intervencija države ili lokalne vlasti u toj oblasti smatra se remetilačkim faktorom u slobodnim ekonomskim tokovima. Zbog toga liberalni pokreti često protestvuju protiv visokih poreza i nestimulativnih poreskih stopa u pojedinim državama ili regijama. Vrhunac liberalne ekonomske doktrine jeste da tržište nema unutrašnjih ni spoljašnjih granica, državne granice za tržište ne postoje. Naravno ovo je teško ostvarivo, i u najrazvijenijim sredinama danas jer se stalno nameću neki vidovi ograničenja slobodnog protoka robe, novca, rada i kapitala (protekcionizam, monopoli, antidampinške cene, nelojalna konkurencija, subvencije i slično).

Liberalizam prihvata nejednakosti u društvu nastale na osnovu slobodnog tržišnog takmičenja. Potrošačka psihologija i logika se javljaju kao izraz potreba svakog pojedinca a njihovo zadovoljenje pokazuje sposobnost individualnog i kolektivnog doprinosa zadovoljenju postojećih potreba i interesa i stvaranju novih. Osnovna maksima ekonomskog liberelizma sredinom XIX veka (kada se najviše približio uslovima slobodne konkurencije) bila je: “laissez faire – laissez passer ( pusti da stvari idu same od sebe).

Mejdži rastauracija (revolucija prosvećenosti) je specifičan kulturni preobražaj u Japanu u drugoj polovini 19. veka. Japanski car Mutsu Hitu iz dinastije Mejdži 1868. gonine uz podršku nadolazeće buržoazije, jednog dela plemstva, pa i delimičnu stranu podršku sbacuje dotašnju šogunsku vlast i uvodi apsolutnu monarhiju. Carska vlast uvodi značajne reforme u japansko društvo, prekidajući tako izolaciju Japana koja je trajala prethodna tri veka. Ovim reformama ukinuta je feudalna rascepkanost zemnje, socijalni staleži su izjednačeni u pravima, država je podeljena na prefekture koje su bile obavezne da se pokoravaju centralnoj vlasti, uvedeno je pravo privatne svojine na zemlju i ostalu imovinu ukidajem feudalnog prava svojine, modernizovana je armija, reformisano je školstvo, uvedene su mnoge institucije slične evropskim i američkim, donesen je prvi ustav (1889. godine) koji je uveo parlamentarnu dvodomu monarhiju, umesto apsolutističke.

Ovo je primer gde se kulturni preobražaj i zaokret u sistemu vrednosti “uvodi odozgo”, od strane vladajućeg poretka, a ne da dolazi “odzdo” od strane obrazovanih, intelektualnih, naučnih krugova ili masovnih pokreta. Mejdži restauracija je postakla snažan razvoj japanskog društva, posebno u oblasti industrije, tehnologije i trgovine. Mladi ljudi su masovno odlazili na školovanje u Evropu i SAD, donosili nova znanja, informacije i veštine, počela je ekonomska sradnja sa zapadnim zemljama, sve to je ubrzalo ekonomski i društveni razvoj Japana u narednom periodu. Ovo nam pokazuje kako promena kulturnih vrednosti podstiče privredni i ekonomski razvoj i stvara povoljnu društvenu klimu za preduzetništvo i poslovanje.

Pragmatizam je filozofsko i političko učenje, pre svega u Americi (najznačajni predstavnici Džems i Djuj), koje je podstaklo razmišljanje o značaju praktičnog, neposrednog, konkretnog delovanja čoveka u njegovoj sredini. On je uneo preobražaj u oblast duhovnog i verbalno izražavanja, zahtevom da se sve to izrazu kroz praktičnu korist i materijalne vrednosti. Teorija je, za pragmatizam, samo pretpostavka i instrument za rešavanje određenih problema, a ne rešenje samo po sebi. Istina koja se u radu ne pokaže prikladnom, dobrom i korisnom, te koja ne vodi napred, za pragmatizam je mrtva istina. Čovek i društvo samo u radu i praksi mogu steći pravu orjentaciju i krenuti ka progresu. Prema tome, ni čovek ni društvo nisu sami po sebi dati, oni se razvijaju i ostvaruju prema mogućnostima. Džon Djuj smatra da je rešenje svake društvene krize moguće kroz stalnu potrebu usklađivanja starog sa novim, prošlosti sa budućnošću, tradicije sa inovacijom. Djuj odbacuje revoluciju i smatra neophodnim rekonstrukciju i reformaciju društva i društvenih odnosa. Promena treba da bude svakodnevna, inovacija da oplemenjuje tradiciju, progres da nadilazi konzervativizam.

Ideje koje je zstupao pragmatizam predstavljaju jedan kulturni katalizator koji je uticao na razvoj stvaralaštva, individualizma, težnji za radom i sticanjem, shvatanjem značaja praktičnog i konkretnog za čoveka i društvo u SAD krajem 19. i početkom 20. veka. Pragmativizam je bio odgovor na klasični liberalizam, konzervativizam i učmalu kulturu toga vremena. Smatra se da je on bio jedan od podsticaja snažnog industrijskog i privrednog razvoja tadašnjeg američkog društva.

Ode su pomenuti neki karakteristični primeri kulturnog preobražaja i kulturnih vrednosti koji su podstakli razvoj društva i omogućili stvaranje povoljne društvene klime za razvoj preduzetništva i poslovanja. Postoje i brojni primeri gde su kultura i kulturne vrednosti uticali negativno na ekonomski i društveni razvoj, odnosno doveli do njegovog usporavanja i opadanja, ili su pružali otpor svakom preobražaju i modernizaciji. Ovde ću pomenuti samo tri primera: islamsku revoluciji u Iranu krajem sedamdesetih godina 20. veka, talibanski režim u Avganistanu i komunističku diktaturu u Severnoj Koreji.

Vrednosti koje podstiču preduzetništvo

Vrednosti su društvene i individualne kategorije koje obuhvataju oblast psihološkog stanja i doživljaja ličnosti, kolektiva, grupe, zajednice. Vrednosti se nalaze u osnovi svih čovekovih delatnosti, ponašanja, namera, kao i čovekove društvene svesti. Vrednosti se ispoljavaju u obliku stavova, mišljenja, predstava, verovanja, ubeđenja, ponašanja, odluka i činjenja. Vrednosti su prateći momenat potreba i interesa, vrše njihovo usmeravanje, seleciju i korekciju. Postoje univerzalne vrednosti (život, sloboda, lepota) i izvedene, posebne, “instrumentalne” vrednosti (materijalno bogatstvo, znanje, pravda). Vrednosti se mogu razvrstati i prema oblastima u kojima se ispoljavaju (prvane, socijalne, ekonomske, političke, kulturne). Ovde govorimo, pre svega, o kulturnim i ekonomskim vrednostima koje utiču na poslovanje i preduzetnički duh jednog društva, jedne sredine ili zajednice. U savremenoj teoriji sve više se govori o povezanosti ekonomskih vrednosti (praktičnih, neposrednih, racionalnih, kratkoročnih) i kulturnih vrednosti (obrazovanje, znanje, patriotizam, religija, poverenje, pravda, vrlina, ideologija,, utopija, tradicija). Kako kaže Marijano Grondona (2004), “ekonomski razvoj je suviše značajan da bi bio prepušten samo ekonomskim vrednostima”, odnosnono, sam ekonomski razvoj treba shvatiti kao “kulturni proces”.

Jedna od prvih kulturnih vrednosti koje pogoduju ekonomiji, posebno preduzetničkom duhu, jeste odlučnost. Da bi se postigao ekonomski razvoj mora postojati odlučnost (pojedinca, grupe, zajednice) da se rad stavi u centar zbivanja i sistema vrednosti, da se podiže produktivnost, da se ulaže u razvoj. Odlučnost je pokazatelj lične ili kolektivne sposobnosti, spremnosti, nastojanja, autonomnosti, snage, moći u delovanju i odnosima u društvu. Odlučnost je pokretačka energija rada i delovanja, podsticaj i preduslov individualnog i kolektivnog uspeha. U preduzetničkom duhu i poslovnoj kulturi, odlučnost znači hrabro nastojanje svakog poslovnog subjekta da se unapredi svoje poslovanje i poslovanje u svom okruženju. To je preduslov da se donese odluka o pokretanju sopstvenog biznisa, da se unapredi, reorganizuje i usavrši neka poslovna aktivnost, da se razvije novi koncept, poboljšaju uslovi u društvenoj sredini, da se učini odlučujući zaokret u ekonomiji i društvu. Preduzetnička aktivnost može biti dinamična i produktivna u poslovnoj kulturi u kojoj se ispoljava hrabrost i odlučnost da se istražuje, podigne poslovni i obrazovni nivo, uvode inovacije, otkrivaju nova tržišta i novi poslovni prostori, poštuje kvalitet, standardi i poslovna etika. Može se reći da je ekonomski razvoj jedan stalni proces odlučnog natojanja da se stimuliše rad, poveća produktivnos, investira, razvija takmičarski duh, uvode inovacije i unapređuje organizacija poslovanja.

Spremnost na takmičenje i konkurenciju sa drugim poslovnim subjektima, drugim kulturama i prostorima, predstavlja važnu vrednost savremene kulture, posebno poslovne kulture i preduzetništva. Biti spreman na izazov sa bilo koje strane, na odgovore u poslovnom zamahu i preduzetničkoj inicijativi, predstavlja stimulativnu atmosferu za razvoj biznisa i njegov uspeh. Takmičenje stvara preduslove za dinamičnost poslovanja i rada u nekoj sredini kao bital elemenat poslovne kulture.Dinamičnost je povezana sa odlučnošću, izvesnošću i nastojanjima da se ide ka novim poduhvatima i poslovnim promenama. Ona obezbeđuje širenje preduzetničkog duha (Gilder, 1992) i poslovne klime na uže i šire poslovno okruženje, pokreće i podstiče druge da se odlučnije angažuju u poslovanju, teže promenama i unapređenjima, ne zadovoljavaju se postignutim već uvek teže novom i boljem. Takav primer je Bil Geits i kompanija Majkrosoft.

Kultura koja ceni i praktikuje sigurnost u svim oblastima drštvenog života, može biti podsticajna za preduzetništvo i poslovanje. Izbegavanje konflikta i rizčnih postupaka u nekoj sredini predstavlja sigurnost za poslovanje i dugotrajno poslovno angažovanje. To se posebno vrednuje u naše vreme kada se zna da živimo u “društvu rizika” i da se rizici stalno umnožavaju i smenjuju (od terorizma do ekoloških katastrofa). Neposredno sa sigurnošću može da deluje i dugoročnost kao važna kulturna vrednost koja objašnjava da se radi o sredini gde se može planirati, investirati, postavljati dalje ciljeve, pripremati poslovnu strategiju i posvetiti se inovacijama. Ekonomski razvoj je, kako kaže Grondona, stalna borba između dugoročnih ciljeva i kratkoročnih interesa, a funkcija kulturnih vrednosti je podrže dugooročnost kao suštinu stabilnog ekonomskog procesa.

Kulturna sredina koja gaji kreativnost prestavlja pogodan prostor za razvijanje preduzetništva i poslovanja (Molend i Nolen, 1995). Rad i kreativnost su osnove modernog ekonomskog razvoja. Kreativnost je vrednost koja podstiče grupe i pojedince da stvaraju, da se zalažu, da se osećaju sigurno, puni motivacije i samopouzdanja, da sami odgovaraju za svoj uspeh. To dalje podrazumeva prisutnost slobode pojedinca da se upusti u inovacije i nove poduhvate, da traga za optimalnim rešenjima, da ima poverenja u druge i drugi u njega. Kreativnost je direktno povezana sa stvaranjem novog, boljeg, bogatijeg, produktivnijeg, savršenijeg i naprednijeg. Kreativnost i stvaranje su usmereni ka budućnosti i susretu sa novim i progresivnim, oni podstiču konkurenciju i poslovnu dinamiku.

Podsticajna kultura, odnosno kultura koja daje podršku preduzetništvu i ekonomskom progresu postavlja obrazovanje u centar sistema vrednosti. One nacije koje su u prethodnom stolću poklanjale veliku pažnju obrazovanju, a nastavile da to čine i danas, stvorile su glavni uslov da budu razvijene u ekonomskom i svakom drugom pogledu. Obrazovanje je temelj modernog napretka. Reč je o obrazovanju koje pruža kvalitetna znanja, informacije i veštine, kao tri neodvojive komponente jednog obrazovnog sistema. Da bi bilo svrsishodno, savremeno obrazovanje proizvodi aktivno znanje, ono nije samo “opismenjavanje”, nije samo socijalizacija (usmeravanje ka poželjnom ponašanju), već instrument razvoja sposobnosti, talenta i ambicija svakog pojedinca i cele zajednice. Obrazovanje je povezano (nerazdvojno) sa znanjem kao osnovnim resursom moderne privrede, ekonomskog i svakog drugog razvoja. Znanje kao neposredan rezultat nauke i naučnih istraživanja svakog dana unosi novi dinamizam u društvene tokove (tehnologija, ekonomija, socijalni odnosi). Znanje podiže ukupan nivo modernog društva: unapređuje postojeća, zatečena ekonomska i kulturna stanja, koristi nova naučna saznanja, uključuje se u nove proizvode i rezultate (inovacija). Znanje mora biti produktivno, da proizvodi inovacije i nove informacije koje se direktno uključuju i unapređuju privredu, tehnologiju, organizaciju. Može se reći da je savremeni čovek (čovek dvadesetprvog veka), ustvari, homo scientis (čovek znanja). Znanje je njegova osnovna karakteristika, njegov znak prepoznavanja. Znanje je dinamična kategorija, menja se i napreduje, gomila (kao bogatstvo). Ko poseduje određena znanja i veštine mora stalno da ih osavremenjuje, unapređuje (stiče nova znanja – inovacije) kako ne bi izgubio korak u stalnoj trci za znanjem. Istraživači u oblasti obrazovanja upozoravaju da u ovom trenutku oko 1500 novih obrazovnih profila “kuca” na vrata savremenog obrazovnog procesa i obrazovnih sistema. Da li su oni spremni da to apsorbuju? Šta to znači za čoveka i njegovu zajednicu? Da li će se njegove frustracije, sumnje i strahovi povećati ili smanjiti?

Samo dinamično obrazovanje i znanje mogu podsticati i razvijati kreativnost i inovativnost kod savremenog čoveka. Društva koja gaje kulturu prožetu visokim stepenog modernog obrazovanja i znanja mogu očekivati ekonomski i društveni progres u dugoročnom periodu.

Odgovornost uspostavlja ravnotežu između potreba, interesa, motiva, želja, namera i postupaka. Bez odgovornosti svaka od pomenutih kategorija mogla bi da se pretvori u jednostrano, neproduktivno, neobuzdano delovanje sa pogubnim posledicama po konkretno društvo (naravno i po globalno društvo). Odgovornost je onaj trenutak u kome se ličnost ili grupa odlučuju da preduzmu (ne preduzmu) neku aktivnost, postupak od značaja za zajednicu ili društvo. Osnovno pitanje je kada i kako preduzeti aktivnost, postupiti, odgovoriti na potrebe, interese i izazove. Kako koristiti raspoložive informacije, znanja i druge lokalne i globalne resurse savremenog sveta.

Odgovoran pojedinac je onaj koji svoj rad i aktivnosti usmerava ka racionalnim i korisnim rezultatima (inovacije, znanja, informacije, uspeh). Odgovorno preduzeće je ono koje uvek ostvaruje profit, daje rezultat zbog koga je osnovano. Odgovorna država, vlada, je ona koja uspešno razrešava sve potencijalne sukobe i krize u društvu, upravlja opštim poslovima u korist i za dobrobit čoveka, građanina. Od moći do odgovornosti je veoma složen i važan put. Obrazovanje, znanje, informacija, rad, samo kroz odgovornost daju doprinos napretku i razvoju.

Da li se preduzetni(k)štvo stvara ili “rađa”?

Prethodna rasprava o kulturama i kulturnim vrednostima koje su pogodovale ekonomskom razvoju i društvenom progresu nužno nas dovodi do pitanja: da li je preduzetnički duh “prirodno stanje” jednog društva, ili se on određenim aktivnostima i postupcima, stvara, gaji, uči i gradi. Kulturni ambijent i kulturne vredsti su nešto što pospešuje, podstiče, “gura” preduzetništvo i poslovanje uopšte. Takođe, određene kulture i kulturne vrednosti pokazuju sklonost ka pružanju većeg ili manjeg otpora promenama, inovacijam i poslovnoj dinamici. Na taj način se stvara (i održava) nepovoljan ambijent za poslovanje i ekonomski razvoj, drugim rečima, nema dovoljno preduzetničkog duha koji daje potrebnu energiju za rad i stvaranje.

Primeri koji su napred izneseni pokazuju da se poslovna i preduzetnička klima i ambijent mogu stvoriti, pripremiti, promeniti i poboljšati. Potreban je zaokret u tradicionalnim shvatanjima, u kulturnim, vrednosnim i ideološkim normama i stavovima. Može se reći da sve kulture i kulturne sredine mogu postati (manje ili više) pogodne i podsticajne za ekonomski i socijalni razvoj i napreda. To se dešava samo kada ostvare preobražaj u svom tradicionalnom sistemu vrednosti, shvatanja i delovanja. Preobražaj, transformacija, reformacija mogu nastati kao posledica delovanja vlasti i države, ali kao neprestano kulturno strujanje i delovanje od strane obrazovanih grupa i pojedinaca, kao i od progresivnih i emancipovanih pokreta i udruženja građana. Neke kulture brže i lakše prihvataju inovace, dopuštaju slobodu i kreativnost pojedincima i grupama, dok druge to čine znatno sporije i teže. Tako se stvara utisak da je preduzetništvo i poslovanje “prirodno stanje” jednih kultura i socijalnih sredina, dok je “neprirodno” za druge kulture i socijalne sredine. Međutim, kako napominje Piter Draker (2003), preduzetništvo nije ni “prirodno” ni spontano, “ono je rad, trud i napor”, ono se razvija u sredinama koje su spremne da prihvate ili same pokreću inovacije, tragaju za boljim rešenjima, istražuju, uče, podstiču.

Postoje podsticajne, progresivne, kreativne i promenama sklone kulture i sredine, ali postoje i one koje su nesklone razvoju, rezistentne, zarobljene. Ovim drugim je potreban odgovarajući kulturni, socijalni ili idejni katalizator da bi se pokrenule i usmerile ka razvoju i progresu. Kulture su važna podloga, okruželje, ambijent za poslovanje, rad i razvoj. Ipak, centralno mesto pripada pojedincu, čoveku kreatoru, sa idejama, ambicijama i inicijativom. Inicijativa je osobina pojedinca koja je “od ključnog značaja za preuzetništvo”(Paj 2004) i koja može biti taj katalizator u određenoj sredini (preduzeću, grupi, zajednici, upravi, društvu). Svaka sredina koja prihvata inicijativu može predstavljati pogodno mesto za razvoj preduzetništva. Inicijativa dolazi od strane ljudi koji su obogaćeni znanjem, sposobnostima, veštinama, idejama i odlučnošću.

Može se zaključiti da nisu sve sredine “prirodno” pogodne i date za razvoj preduzetništva, ali da se određenim preokratima, reformama i inicijativama mogu prilagoditi (manje ili više uspešno) i pokrenuti da to postanu. Preduzetništvo se prenosi učenjem, znanjem, istraživanjem, idejama, inovacijama i inicijativama. Slično je i sa preduzećima i drugim privrednim subjektima, oni mogu biti manje ili više pogodni za razvoj preduzetništva i preduzetničkog duha, mogu, sa manje ili više uspeha, usvajati i praktikovati preduzetničke ideje i inovacije. Što se tiče pojedinaca oni se razlikuju po tome što neko ima više ili manje talenta za preduzetništvo, što poseduje lične osbine koje mu omogućuju da bude kreativniji, pronicljiviji, odlučniji. Kao što je slučaj sa kulturama, tako se i za pojedince može reći da im preduzetništvo i preduzetnički duh nisu “prirodno” i spontano dati, već da moraju da ih usvajaju putem znanja, inovacija i kreacija.

LITERATURA

1. Maks Veber (1968), Protestantska etika i duh kapitalizma, Veselin Masleša, Sarajevo

2. Lusijan V. Paj (2004), “Azijske Vrednosti”od dinama do domina, u: L.E.Harison, S.P.Hantington, «Kultura je važna», Plato, Beograd

3. De Bari, William (1998), Asian Values and Human Rights: A Confucian Communitarian Perspective, Hauard University Press, Cambridge

4. Tu Vejming (2004), Mnogostrane modernosti: Preliminarno ispitivanje implikacija istočnoazijske modernosti, u: L.E.Harison, S.P.Hantington, «Kultura je važna», Plato, Beograd

5. Fukujama, Frensis (1997), Sudar kultura, ZUNS, Beograd

6. Grondona Marijano (2004), Kulturna tipologija ekonomskiog razvoja, u: L.E.Harison, S.P.Hantington, «Kultura je važna», Plato, Beograd

7. Draker P. (2003), Moj pogled na menadžment, Asee book, Novi Sad

8. Gilder, George (1992), Recapturing the Spirit of Enterprise ICS Press; New York

9. Gilder George (1989), Microcosm, the quantum revolution in Economics and Tehnology, Simon and Schuster, New York

10. Hellas,P. Morris,P. (Editor) (1992) The Values of the Enterprise Culture: The Moral Debate Routledge, London

11. Mouland,E. Nowlan,M. (1995), Creating an Enterprise Culture Breakwater Books Ltd

12. MacDonald, Robert (1991), Risky Business: Youth and the Enterprise Culture, Falmer Press, Hong Kong

13. Corner,J. Harvey,S. (Editor) Enterprise and Heritage : Cross Currents of National Culture, Routledge, London

14. Harison,L.E. Hantington, S.P., (2004), Kultura je važna, Plato, Beograd

ENTREPRENEURSHIP AND CULTURAL VALUES

Summary:

In this work, the author studies the influences of culture, cultural flows and cultural values on economic development, entrepreneurship initiative and social progress. In the previous decade, many works were written that strove to show a large significance and influence of culture and tradition on economy and economical development. A large gap in economical development between specific states and regions in the world initiated the issue whether the culture is the obstacle for faster development. It has been shown that some cultures and systems of values are giving the support and accelerate the economic development through entrepreneurship, innovation, creation, competition and initiative. On the other hand, there are the cultures that by their traditional values and positions prevent the innovations, creativity and freedom of creativity, which negatively influences the economical growth and economical development. Some cultures create favorable entrepreneurship climate, some not.

In order to change that situation, it is necessary that cultural turn and change of cultural values in particular environment and society appear. We find many examples in history that show that cultural turns favorably influenced economical and social development. Such examples are protestantism, confucianism, enlightement, meigi reformation, liberalism, pragmatism. There are also examples that show that cultural turns had negative influence on already achieved level of economical growth and economical development. In the work, we further explore which are the cultural values that favorably influence the development of entrepreneurship in modern societies. We conclude that entrepreneurship initiative, innovation and creation are revealed in cultures characterized by decisiveness, willingness to compete, dynamism, safety, creativity, creation, long-term work, education, knowledge and responsibility. In the end, in the work, the thesis is presented that entrepreneurship is the type of activity that does not disappear “naturally” or spontaneously in societies or by an individual. Entrepreneurship is learnt through education, informing and research.

Key words: culture, cultural values, tradition, economic development, entrepreneurship, entrepreneurship spirit, decisiveness, innovation, initiative, education, responsibility.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *