Šta je nacionalizam?

POSTOJI LI “MEKI” I “TVRDI” NACIONALIZAM?

Problem nacionalizma je prisutan danas u mnogim društvima. Njegova pojava i manifestovanje stvorili su brojne probleme, uslovili pojavu građanskog rata u nekim zemljama u kojima je propao socijalizam. Nacionalizam je posebno prisutan na prostoru Jugoistočne evrope, pa i cele Evrope. Najkarakterističnije se ispoljio (i dalje se ispoljava) na prostoru bivše Jugoslavije. Oko ove pojave i problema vode se brojne teorijske i političke rasprave. Suština tih rasprava je da ne postoji raumevanje same suštine nacionalizma. Mnogi smatraju da postoji blagi i oštri nacionalizam, tvrdi i meki nacionalizam, pozitivni i negativni nacionalizam, nacionalizam niskog i visokog intenziteta i slično. Mešaju se pojmovi patriotizam i nacionalizam. Takvo nerazumevanje pojma nacionalizam nije čudno kod političara, posebno populista i nacionalista, ali je čudno kod analitičara, istraživača i profesora. Čak i jedan poznati profesor (Sveta Stojanović) u rubrici “Pogledi” u listu “Politika”, jednom prilikom podeli nacionalizam na benigni i maligni, smatrajući da ovaj prvi nije štetan. Moje je mišljenje da je nacionalizam negativna pojava u svojoj suštini, negativan oblik nacionalne svesti, da nema blagog, mekog, benignog nacionalizma. Nacionalizam je uvek negativan oblik etničke svesti i etničke aktivnosti. Blag, mek, benigni i pozitivan oblik nacionalne svesti je etnocentrizam, bolje reći etnocentričnost. Inspirisan pomenutim nerazumevanjem ovde ću izneti svoj stav o tri najkarakterističnija oblika nacionalne (etničke) svesti Ovaj deo objašnjenja preuzimam direktno iz svog udžbenika Sociologija.

Etnocentričnost (etnocentrizam) podrazumeva stepen osećanja i razumevanja zajedničke kulture i zajedničkog porekla i bliskosti. To znači stavljanje svog etniciteta u centar vlastite pažnje, visoko (nekada na vrh) na listi vlastitih vrednosti. To podrazumeva kolektivno samoljublje, “zaljubljenost” u svoju etničku grupu, osećanje zadovoljstva i ponosa zbog njene posebnosti i njenih kulturnih odlika (tradicionalne nošnje, muzike, narodnih rituala, običaja, svetkovina, hrane). Etnocentričnost podrazumeva tolerantan odnos prema drugim etničkim, nacionalnim, rasnim i kulturnim grupama, odnosno priznavanje i prihvatanje da i drugi ljudi doživljavaju isti odnos prema svojim etničkim i nacionalnim grupama. Etnocentristi ne ističu nikakav ekskluzivitet svoje nacije, ne porede je sa drugima, ne osećaju nikakvu teskobu (duhovnu i prostornu) od prisustva i stalnog kontakta sa drugim etničkim grupama, ne sanjaju za granicama koje će jasno odvojiti etničke grupe međusobno. U delatnom i akcionom smislu, etnocentričnost (etnocentrizam) podrazumeva zaštitu manjinskih kultura i čuvanje istorijskih i kulturnih vrednosti, njihovo uključivanje u svetsku kulturnu baštinu, iznošenje na “svetlost dana” (posebno danas kada to omogućava ovakav tehničko-tehnološki stepen razvoja), kako bi svojom lepotom, posebnošću i vrednostima privukli što širu pažnju i interesovanje. Time se i kod pripadnika drugih etničkih i nacionalnih grupa javlja potreba da se zaštite i učine svetski dostupnim tvorevine “vaše” kulture. Takva etnocentričnost može biti inspirativan i mobilišući faktor koji će podstaći još više kulturno stvaralaštvo jedne grupe, i uticati na ekonomski, socijalni i politički razvoj i napredak.

Nacionalizam je takav oblik nacionalne svesti koji stalno ističe razlike između svoje i drugih nacija, predstavljajući svoju naciju kao superiornu u odnosu na druge. Nacionalizam počinje sa ispoljavanjem predrasuda prema drugim etničkim grupama i sumnjičenjem u njihove namere u komunikaciji i kontaktima sa “mojom” etničkom grupom (nacijom). Nacionalizam je stalno nipodaštavanje i obezvređivanje kulturnih tvorevina i karakteristika drugih nacija u okruženju.

Nacionalizam je nastojanje da se ispolji sebičan, agresivan i netolerantan odnos prema ekonomskim, socijalnim, kulturnim i političkim interesima drugih nacija, da se vlastiti interesi realizuju kroz sprečavanje i potiskivanje drugih. To je težnja da se ostvari privilegovan položaj za svoju naciju u određenom prostoru, na osnovu njenih “posebnih” vrlina, zasluga i “misije”, koja joj je namenjena u regionu, na kontinentu, u svetu. To je pokušaj da se “isprave” nepravde koje su nanete “našoj” naciji delovanjem različitih faktora i u različitim istorijskim okolnostima. Nacionalizam je uvek politički projekat jedne uske grupe, nacionalne “elite”, koja svoje posebne interese (najčešće kamuflirane lične frustracije i neuspehe) nameće kao “opšte interese” nacije, stavlja naciju u prvi plan, govori o opasnostima po nacionalni suverenitet i nacionalnu državu. Nacionalizam prerasta u ideologiju, koja nastoji da prikrije sve objektivne i subjektivne nedostatke, protivrečnosti i sukobe unutar svoje nacionalne grupe, da za sve okrivi “istorijsku sudbinu” i “loše” namere drugih, da opravda postupke nacionalne “elite” i nacionalnih “vođa”, da stalno drži nacionalnu “hipertenziju” i da mobiliše “nacionalne snage” protiv imaginarnog neprijatelja (unutrašnjeg i spoljašnjeg), da širi “teoriju zavere i nepravedne žrtve”. Nacionalizam u suštini nema pozitivan odnos prema svojoj naciji, niti naciji i etničkoj grupi uopšte. Ne postoji “blagi”, “liberalni” nacionalizam. Svi nacionalizmi su štetne i negativne pojave, koje razaraju biće jedne grupe i celog društva.

Šovinizam* je najveći stepen negativne nacionalne, rasne i kulturne svesti i poimanja nacionalnih i grupnih interesa. On se ispoljava kroz otvorenu mržnju prema drugim etničkim, kulturnim i nacionalnim grupama. To je nacionalna isključivost i nepomirljivost sa položajem svoje nacije u okruženju. Šovinizam ispoljava otvoreno neprijateljstvo prema drugim nacijama. On nastoji da se na svaki način vlastita nacija izoluje i “ogradi” od drugih nacija ili da se druge nacije, etničke, kulturne, rasne grupe potisnu i “uklone” sa prostora koji zauzima “moja” grupa jer se doživljavaju kao stalna “pretnja” za njen skladan i miran razvoj.



* Reč šovinizam vodi poreklo od imena francuskog vojnika Šovena (Chauvin), kojeg u jednoj komediji Skribo opisuje kao “ćelavka” i tupavog rodoljuba, koji nastoji da svim silama propagira i povrati moć osvajačke politike i ratnih uspeha Napoleona I, šireći pritom mržnju protiv svih u okruženju.

4 thoughts on “Šta je nacionalizam?

  1. Interesanto je da nema komentara na ove, cini mi se, sazete ali perfektne definicije sva tri pojma. Imam osjecaj da smo ovim saznanjem, posramljeni odrazom u ogledalu.

  2. Sve ovo previse smrdi na komunizam… Ako naciju kao tvorevinu gledamo kao nesto pozitivno, kako onda rec koja je izvedena od reci nacija znaci nesto negativno? Postoje neki negativni oblici kao sto su sovinizam, fasizam, nacizam, ali smatram da nacionalizam nije negativan, i da sustinski znaci ljubav prema sopstvenoj naciji. Nacija nije samo grupa ljudi zajednicke proslosti, jezika, kulture, vec i zajednickog nacionalnog interesa, a nacionalizam je spremnost pojedinca da radi u cilju postizanja tog interesa. Nacionalni interes ne znaci uklanjanje drugih nacija ili nipodastavanje njihove kulture. Etnocentricnost je nepotreban termin koji je u sustini nacionalizam, ali je uveden da bi se oznacio kao pozitivan a nacionalizam odbacio kao negativan, i sta ce za sebe da kaze covek koji je etnocentrican “ja sam etnocentrik”, zar nije lakse i prirodnije da kaze “ja sam nacionalista”. Ali ovo pozivanje na naciju komunisti, danas globalisti, tesko mogu da svare pa uvode neke nove termine a nacionalizam odbacuju kao nesto negativno.

  3. Razmišljanje je zanimljivo, istina, malo je vrednosno emotivno i zdravorazumsko. Svaki “izam” označava preterivanje, inflaciju nečega, agresiju, teskobu, dominaciju, pa tako i nacional-izam. Svaki čovek može voleti svoju naciju, ali da to ne nameće drugima, da ne postavlja problem ili-ili, da ne sumnjiči i okrivljuje druge i slično. Da li je neko “etnocentrik” ili etnocentrista, stvar je vrednosnog opredeljenja i ne ugrožava druge, ali nacionalizma nema bez isticanja prednosti nad drugima, bez isticanja da je vaša nacija bolja, starija, važnija, zaslužnija i slično. Globalizam je takođe negativna vrednost, “izam” jer se nameće silom, komunizam je takođe “izma” i slično. Prema tome, nije potrbno biti nacionalista (globalista, komunista) da bi ste voleli svoju kulturu, jezik, tradiciju, hranu i sportiste. Dovoljno je reći da ste Laponac, Flamanac, Baskijac, Letonac ili Srbin. Nema potrebe pripisivati “komunističkoj zaveri” nastojanje da se proširi pojmovni diskurs o etničkim vrednostima.

  4. Zašto olako tumačite pojmove čije jezičko poreklo ne razumete? Kako možete da govorite onako usput, o poreklu narednika Napoleonove elitne Stare garde, i to ni manje, ni više, nego iz pera nekog senzacionalističkog, malograđanskog novinara koje prosto odiše površnim i žovijalnim tumačenjima. Red bi bio da pokušamo da razjasnimo neke stvari. Kao prvo, građanin Šuven je veteran Napoleonovih ratova koji su nastali na krilima Francuske buržoaske revolucije, čije su maksime i dan danas sinonim za najviši stepen demokratije. Iako je više od deset puta ranjavan (po nekim podacima čak 17!), i nikada nije dobio penziju za verno služenje pre svega Francuskoj, ni kada je Napoleon vladao. Kada se Napoleon po drugi put vračao na vlast on se bespoštedno borio za ideje u koje je verovao, uprkos svemu. Drugo, Napoleon je čovek koji se od običnog građanina svojim neospornim sposobnostima uzdigao do najviših položaja u državi. Ratove koje je poveo su bili revolucionarni za tadašnje a i sadašnje shvatanje, a sa ciljem svrgavanja vekovne aristokratije ,,plave krvi” bogom danih da vladaju bez ikakve zasluge, osim naslednom ,,greškom”. Uostalom mišljena naših, srpskih velikana, jednog ratničkog Karađorđa i jednog pesničkog i filozofskog Vladike Njegoša neosporno dokazuju ovakvo mišljenje. Na kraju pitajte nekoga ko je Francuz već vekovima da li je Napoleon neko koga se treba stideti ili koga treba poštovati, pa čete dobiti odgovor koji če vas možda iznenaditi, Vas možda, ali ne i Francuze. Biti odan nekoj ideji ili čoveku koji tu ideju predstavlja uprkos ličnoj nepravdi je osobina vredna divljenja, svakako jer je tako retka u današnjem svetu bolesnog materijalističkog i relativističkog individualizma. Dakle, kako iz dve činjenice koje služe na čast i uzor, dobiti zaključak da ono najgore u nekom ljudskom biču treba nazvati – šovinizam?! Biti šovinista u izvornom pojmu je nešto neosporno poželjno i pohvalno, a ne odvratno i zločinačko. One koji su se lakomisleno i slavoljubivo poigrali sa istorijskim i drugim činjenicama treba javno osuditi. Ako se zna da su i ovaj put u igri ,,pokvarenih telefona” senzacionalistički ,,žuti”trač novinari, prvi bacili kamen ništa me više ne iznenađuje. Osim, možda, Vašeg ličnog nedostatka temeljitosti u prihvatanju i proučavanju izvornog smisla reči kojom se kao šamarom udara po tuđim obrazima. Istorija sveta počinje sa onom ,,I bi reč”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *