Natalitet

MANIPULACIJA “BELOM KUGOM”   16.3. 2004.

Jedna pojava u demografskom razvaju stanovništva, gde je prisutan pad prirodnog priraštaja stanovništva, ili bolje reći, njegov nizak rast nazvana je “bela kuga”. Sam naziv je tempiran da izazove starh kod ljudi. Kuga je smrtonosna bolest koja je u istoriji harala mnogim područjima ljudskih naseobina i pustošila ih. Zastupnici mišljenja da je potrebno stalno povećavati stopu priraštaja stanovništva, kroz povećanje broja rađanja dece u pordicama, skovali su termin “bela kuga”, kako bi nas terminom kuga dovoljno uplašili da ćemo nestatati, izumreti a terminom “bela” da ima leka, te da treba samo rađati što više dece. Ovaj strah, neka vrsta psihološkog pritiska, sada već i kampanje, posebno je vidljiv kod Srba sa obe strane Drine. Istina, nije to samo “srpska specijalnost”, prisutno je to još kod nekih “belih” (višestruko značenje ) naroda. Tako reecimo, ako čitamo knjigu Gintera Grasa “Plodovi mašte i razmišljanja ili Nemci izumiru”, vidimo da je njegova poseta Kini krajem 70-tih godina 20. veka učinila da burno mašta o mogućnosti, “šta bi bili kad bi bilo” 950 miliona Nemaca, a sve kroz lamentiranje nad jednim bračnim parom iz Nemačke koji godinama ne uspeva da nađe pogodno vreme (zbog rada i karijere), niti da se dogovori da ima barem jedno dete.

Godinama pratim aktivnosti srpskih pobornika borbe protiv “bele kuge”, petnaestak njih se posebno eksponira svojim idejama, maštanjima, akcijama, pa i manipulacijam onim što se zove javno mnenje. Provođene su brojne dobrotvorne akcije, osnivani fondovi, prozivana država zbog nedostatka brige o “nestanku nacije”, apelovalo se na svest ljudi, posebno mladih bračnih parova, ali rezultat je mali, po mišljenju najistaknutijih zastupnika “teorije bele kuge” (liči na “teoriju zavere”) rezultat je nulti. Aktivnost je neko vreme bila utihnula, splasnula, čini se baš posle propasti fonda “treće dete”, koji je osnovao i vodio jedan bračni par (ne baš uzornog ponašanja i načina života), a koji je hteo da i ličnim primerom (desetoro dece, u raznim kombinacijama – statistika je varljiva) pokaže kao se to dobro i uspešno radi. Na njihovu žalost grubo su prekinuti u toj svojoj egzibiciji i manipulaciji sa demografijom i natalitetom.

Prethodnih nekoliko meseći kampanja borbe protiv “bele kuge” ponovo šalje svoje signale i poruke javnosti, obnavlja se, zahuktava se, ne da nam da mirujemo. Predvodnik ovog sadašnjeg talasa “belokugaša” je ugledni profesor Pravnog fakulteta, odavno u penziji, Marko Mladenović. Gledam ga kako iz nedelje u nedelju, pomalo ometuzalemeo, ali dovoljno vehementno zastupa ideju o fondu “četvrto dete”. “Ne više treće dete”, vapije profesor Mladenović, … “četvrto dete, samo četvrto dete može da spase Srbiju”. Gde da nađemo pare da izdržavamo decu, pita ga, pomalo iznenađeni voditelj emisije (Žika Nikolić). Uvešćemo porez na neženje i “neudavače” (“bećarski porez”), spremno odgovori profesor. Ispriča nam profesor Mladenović kako je napravio nacrt zakona o obnovi srpske porodice (predavao je porodično pravo, lako je njemu), u kome je od “pikanterija”, pored pomenutog poreza, sadržana i zabrana abortusa (valjda samo za srpkinje). Vajkao se profesor kao već dve godine ne može da sakupi 30 hiljada potpisa građana (sakupio 20 hiljada) što bi mu omogućilo da preda nacrt zakona u skupštnsku proceduru. Verovatno i to govori o karakteru i nameni tog zakona, izgleda da građani i nisu baš tako naivni, kako misli profesor i ostali zastupnici ove ideje.

Kada je profesor Mladenović držao predavanja na redovnom studiju ( ima više od 20 godina kako je u penziji) nije se raspravljalo o ljudskim pravima, individualnoj slobodi i pravu čoveka da izabere šta hoće i šta mu odgovara. Uvođenje “bećarskog” poreza i zabrane abortusa prestavljalo bi školski primer kršenja ljudskih prava. Mada, kako je na ključnim pozicijama moći u Srbiji konzervativna struktura, struja i opcija, ne bi me iznenadilo da se donese i jedan takav zakon, pa da se u sve to uključi Crkva (profesor Mladenoviće nagovesti pomoć SPC) pa da homogenizacija bude kompletirana.

Ovde želim da ukažem u čemu je, po mom viđenju stvari, manipulacija ovom pjavom nazvanom “bela kuga”. Pre svega, treba voditi računa o odgovornom roditeljstvu. Jedan od uslova za to je da bračni parovi imaju dece onoliko koliko im mogu pružiti normalne uslove za život. Primeri koji nam se najčešće pokazuju kao ilustracija borbe protiv “bele kuge”, to najčešće nisu. Pokazuje se 10-člana porodica u 50 kvadrata stambenog prostora, nekada i gore: 12-člana porodica u nekavoj baraci ili oronuloj udžerici u prigratskom naselju, ili nekom seoskom bespuću (često nisu zaposleni roditelji, bar otac, jer majka ne može ni pomisliti na neki posao od brige za tolikom decom). Za razumnog čoveka takvi primeri su antipropaganda akcije nazvane borba protiv “bele kuge”, oni su primer neodgovornosti ljudi, njihovo svođenje na elementarni životni nagon – reproduktivni nagon, na jedinu potrebu – potrebu razmnožavanja. Ako se doda nivo životnog standarda (jedna trećina gladnih, 60% siromašnih po standardima Sv.Banke), stanje ekonomije u Srbiji, socijalno i kulturno okruženje, potebe za obrazovanjem, zaposlenjem, napredovanjem u karijeri, onda do izražaja dolazi sva apsurdnost “belokugaša”, koji vapiju “rađajmo se što više – izumresmo”. Odavno je poznato i primerima potkrepljeno da su mnogočlane porodice proporcionalno povezane sa siromaštvom i niskim stepenom obrazovanja (nepismenost). Takvi ljudi nemaju odgovornosti, niti razumeju zbivanja u svom okruženju. Broj dece je njihov jedini argument i odgovor na brojne takmičarske zahteve savremenog sveta i života. To je i njihov “inat” da dodaju svetu jedinu “boju” koju mogu i jedini doprinos – siromaštvo. Iskreno se nadam da “belokugaši” ne vide u ovakvim primerima jedini resurs demografske obnove nacije.

Ako se malo udaljimo od naše (srpske) situacije i pogledamo globalno stanje, videćemo da stanovništva ima dovoljno, čak možda i previše. Nedavno je zabeležen trenutak kada se na Zemlji rodio 6 milijardi i 300-milioniti stanovnik. Neke prognoze kažu da će do sredine ovog veka na Zemlji biti 9 milijardi ljudi. Kakav će to biti pritisak na resurse? Kako će se upravljati tolikim ljudima, kada se to danas krajnje teško uspeva sa ovim brojem ljudi? Od pomenute tri milijarde povećanja stanovništva do sredine veka (neka bude i do kraja veka, pa mnogo je), samo 500 miliona dodaće razvijeni deo sveta, ostatak nerazvijeni i siromašni. Prema kriteriju Svetske banke (SB) o granici siromaštva, blizu 2,5 milijarde ljudi živi sa manje od dva dolara dnevno i smatraju se siromašnim, a oko 1,2 milijarde sa jednim dolarom dnevno i smatraju se gladnim. Svakog dana rađa se 67 hiljada dece u svetu u porodicama koje imaju manje od 70 dolara mesečni prihod po članu domaćinstva, dakle, dodaje se na konto siromašnih.

Šta ćemo sada, poštovani profesore Mladenoviću? Stanovništva ima dovoljno, čak i mnogo. Možda da, umesto poreza na neženje, tražimo od UN da uvedu porez na resurse, za sve one koji rađaju više od troje dece. Ili da zabrani rađanje više od … dece, kao što su to Kinezi činili. Demografska neravnoteža je očita. “Belih” je manje, sve manje od ostalih. Ili da pustimo ljude da žive kako znaju i umeju, da građansko društvo ne uznemiravamo svakakvim idejama i zakonima. Snaći će se ljudi već nekako. To što Srbi izumiru (možda i Nemci, Slovenci, Makedonci, Laponci, Irci, Moravci….), možda je to samo privid, ili normalan prirodni sled događaja u razvoju etničkih grupa. Bolje bi bilo da mislimo kako onima kiji su već tu obezbediti pristojne uslove za živort. Kako naterati državne i društvene institucije da više brinu o deci i porodici?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *