Identitet i strah u politici

Diskusija na savetovanju „Izbori i izborne koalicije”

u organizaciji IDES iz Bijeljine

 

Banja Luka, 30.06.2006. godine,

I

– Prof. dr Ivan Šijaković:

Ja sam hteo da kažem nekoliko stvari, prvo ovo pitanje koje je kolega Aleksa Milojevic pokrenuo: zašto nema volje da se nešto odlučnije učini u BiH? Ne samo u BiH, nego na prostoru koji se simbolično može naznačiti u koordinatama – od Zagreba do Anadolije i od Temišvara do Dubrovnika. Zašto tu ne može nešto više da se učini (u smislu ljudskog, građanskog uspeha, stvararlaštva, zadovoljstva) godinama, decenijama, pa i vekovima, osim u nekoliko tih kratkih perioda, među kojima je bio i „Titov period”, bez obzira kako ga sada shvatali, procenjivali i vrednovali.

Dve su stvari koje (posebno to važi za BiH) sprečavaju pomenutu volju da dođe do izražaja, da se iz nje razvije očekivani građanski princip života i rada. Prva stvar je identitet, naročito kolektivni identitet, koji je ovde nametnut, koji je ovde izrastao do te mere da čovek ne oseća ništa drugo osim kolektivnog identiteta. Individualnog, ljudskog, građanskog identiteta i integriteta zapravo nema. Ništa niste niti možete predstavljati kao čovek, pojedinac, kao lice, slobodni građanin, bez obzira šta znate, šta možete, šta umete, šta ste negde i nekada postigli, ako nemate jedan od tih kolektivnih, velikih identiteta koji stoji iza vas, koji vas podržava, pokriva, podstiče, kome morate da služite, kao što je etnički, odnosno nacionalni, verski, kulturni, kasnije teritorijalni i sada, na žalost, partijski identitet. Dakle, ti identiteti su razvili mrežu (kao što je paukova mreža), u kojoj se zapliće čovek, građanin sa svojim željama, namerama, aktivnostima, talentima i mogućnostima. Čak ako pojedinac „sam” nešto postigne, a nije prethodno jasno izrazio svoj kolektivni identitet, „čuvari” identiteta ga (brže – bolje) svrastavaju u neki kolektivni identitet i počinju da „koriste” njegove rezultate i ime.

U Bosni i Hercegovini je došlo do specifične situacije, do apsurda koji se može označiti kao pojava otimanja identiteta, borbe oko identiteta. To se može ilustrovati na pojmovima Bosna, bosanski, Bosanac, Bošnjak, bošnjački. Naime, Bosna potiče od ilirske riječi bos, kojom se je označavala so, u to vreme važnua životnu namirnicu. Dakle, Bosna se mogla označiti kao zemlja soli, ili predeo gde ima soli. Poznato je da i danas postoji rudnik soli u Tuzli.

Pomenuti pojmovi nastali od reči bos, pretvoreni su prethodnih decenija, u nekoliko kolektivnih identiteta, oko kojih je počelo otimanje kada je izbila kriza krajem Dvadesetog veka. Ovde je Bosna povezana sa identitetom islamskog, koji potiče od turskih osvajanja. Taj identitet je inoviran, kao autohtoni samo za jednu etničku grupu u BiH, u ovom slučaju on je sada postao bošnjački identitet. Dakle, neki su se dobrovoljno odrekli (kao Srbi) i „pobegli” od tog identiteta, smatrajući ga tuđim i teskobnim identitetom. Drugi su ga (Muslimani, kasnije Bošnjaci) neopravdano prigrabili kao svoj jedini identitet, u smislu bošnjačkog, želeći da se na taj način distanciraju od drugih etničkih grupa i potrže svoj autohtoni koren u bosanskom (bošnjačkom) identitetu. Kakvi su se sve apsurdi pojavili u tom pronalaženju identiteta i u toj borbi za identitet, koja se posle pretvorila u borbu za teritorije, kroz velika ratna razaranja, ovde nema dovoljno vremena, potrebe ni prostora da govorimo i dalje analiziramo.

Šta se tu može učiniti? Objektivno, ništa se ne može učiniti dok se ne počne razmišljati o postepenom smanjenju uticaja kolektivnih identiteta u društvu, nekoj vrsti odricanja od identiteta, svođenju tog identiteta na razumnu meru evropskog ili svetskog karaktera, naročito etničkog (nacionalnog) i verskog identiteta. Ta borba identiteta koja ovde vekovima traje, koja samo u nekim novim uslovima evoluira, na jedan drugačiji način se ispolji, prenela se u partije. Sve partije u BiH žure da prigrabe neki od pomenutih identiteta, ili više njih. Mi danas u BiH, u stvari, nemamo partija građanske provenijencije, bez obzira na nekoliko malih partije koje pokušavaju da imitiraju građanski stav, mišljenje i delovanje. Svaka ona partija koja pokaže elemente građanske orjentacije (u smislu zalaganja za civilno društvo), u krajnjoj instanci, krene da, pred same izbore, pribavlja neki od pomenuta tri velika identiteta (nacionalni, verski, teritorijalni).

Druga stvar koja sprečava da naša građanska volja, koja bi trebala da dominira, dođe do izražaja jeste strah, kao mera našeg svakodnevnog života, kao kohezivni elemenat naše pripadnosti i aktivnosti.

U BiH, kao i na širem prostoru onih ranije pomenutih koordinata, zaista je stah važan kohezivni elemenat koji ljude tera, okuplja, razlikuje, deli i suprotstavlja. Mi uvek živimo i delujemo u strahu da će neko uzeti nešto naše, da će onaj drugi nas sprečiti i tome i slično. Strah se javlja kao dominantna kategorija koja uslovljava ovakvo današnje ponašanje i djelovanje grupa i pojedinaca. Na kraju krajeva, zbog takvog straha i zbog borbe za identitete došlo je do ovakvog „megapluralizma” koji nema nikakve veze sa demokratijom. Niko ne može da me ubedi da zbog ovolikog broja parija, ovde ima elemenata demokratije. Po mom mišljenju to je potpuno ismevanje demokratije, ismevanje legaliteta, čega god hoćete. Na prostoru gdje živi nešto više od 3 miliona stanovnika deluje više od 90 partija. Kada to podelite sa brojem građana, dobijate apsurdnu situaciju broja potencijalnih birača po jednoj partiji. Sličan apsurd je i u Srbiji (kada 8 miliona građana podijelite na 306 ili možda i više partija). To, svakako, nema nikakve veze sa razvojem demokratije, niti se tu može pomoći razvoju demokratije, liberalizma, tolerancije i građanskig duha. Demokratija je zbir procedura i pravila koja regulišu i uspostavljaju odnose među grupama, pojedincima i u društvu. Pravila koja se moraju poštovati, koja obezbeđuju komunikaciju i kontakte među ljudima, organizacijama, grupama. Mi na ovom prostoru imamo takvu jednu situaciju gde ne možemo taj problem na takav način rešiti. Da li se uopšte, kroz ovu šumu političkih partija, može probiti građanska volja, kao jedan od odlučujućih elemenata građanskog i ljudskog aktivizma,volja i želja da se nešto promeni? Ne može.

A onda, kada dodamo, danas tako aktuelne partijske koalicije koje takođe imaju uporište u pomenutom identitetu i strahu, vidimo da se još više sprečava građanski aktivizam i građanska volja. Koalicije su u stvari jedna vrsta mreže koja potpuno eliminiše građane, birače, uslovno rečeno čak i pristalice, iako mi, u stvari, ovde nemamo birače, nego više navijače, tako da su ljudi već podeljeni unapred, ovi drugi su van tog prostora. I ovo što je kolega Kukić rekao da je bolje bilo šta, da je bolje bilo kakav izlazak, nego neizlazak na izbore, i ja sam do skoro mislio, sada zaista više ne mislim tako.

Evo podaci sa jednog istraživanja u Srbiji, gledajte samo ove slučajeve. Građani, poljoprivrednici, nekvalifikovani radnici, radnici, polukvalifikovani radnici i domaćice, budimo realni, svaka čast svakom zanimanju i naporu koji on podrazumijeva, ali sa sociološkog stanovišta, to su ipak marginalni slojevi. Oni čine odlučujuće biračko telo na izborima, tamo gde se odlučuje o vrlo važnom pitanju kao što je sudbina države, kao što je sudbina organizacije, vođenje političkog sistema. Na kraju o sudbini našeg života, budućnosti naše dece i potomaka.

Politika je jedna ozbiljna i odgovorna delatnost, vođenje državnih i zajedničkih poslova (kako bi to rekla Hana Arent). Jer, neko vam je poverio da vodite brigu o zajedničkim pitanjima i poslovima, od kojih svi zavisimo. Dakle, 48% tih (marginalnih) kategorija glasa za DSS i Vojislava Koštunicucu, 56% za PSS (Bogoljuba Karića, njega su, valjda, uspjeli da „skinu”), 77% glasa za SPS , 78% takvih slojeva glasa za SRS. Nažalost, 53% takvih glasa za male partije, što je opet moja potvrda da su male partije „smrt” za demokratiju, jer one razbijaju političko tkivo, to što bismo mogli nazavati političko tržište, one razbijaju i „kvare” političko tržiše, nikako ne obogaćuju njegovu ponudu. Jedina stranka kojoj svega 24% glasova daju pomenute marginalne socijalne grupe jeste DS, koja među stučnjacima ima 17%, a među domaćicama samo 2%, među službenicima 24%, među studentima i učenicima 12%, dok SRS ima, recimo, 1% birača među studentima i učenicima. Dakle, izvan političkog uticaja ostaju žene, obrazovani građani, intelektualci, studenti, stručnjaci, oni, uglavnom, ne glasaju. U njihovo ime odlučuju marginalni socijalni slojevi. Povećanjem izlaska, odnosno nekakvom proporcijom, opet će se povećati broj domaćica, seljaka, nekvalifikovanih radnika, tih marginalnih slojeva, koji ne razumniju stvarnu situaciju, koji opet pristupaju kao navijači.

Mislim da bi trebalo naparaviti ovakvo istraživanje i u BiH. Bilo bi od odlučujućeg značaja analizirati ko glasa za koga i ko drži te nacionaliste na vrhu političke scene i na vlasti, ko drži ove druge, a ko neda ostalima da dođu do izražaja, da nametnu svoj građanski stav i građansku poziciju u društvu

Šta učiniti? Morala bi se napraviti neka varijanta dodatnih glasova, kao što amerikanci imaju kada biraju predsjednika, oni imaju određeni broj elektora koji dobija svaka država prema broju glasova i procentu izlaska birača. Ja mislim da za naša područja treba napraviti jedan pilot projekat, bez obzira da li to bio program, projekat ili nešto slično, da građani iz marginalanih grupa mogu glasati, ali da postoji nešto što bi se zvalo elektori, koji će dati odlučujući glas kandidatima i partijama na izborima. Neka vrsta kontrolne selekcije. Mislim da bi o nečemu takvom moglo da se razmišlja, kao što bi za ove države na našim prostorima, takođe trebalo uvesti u strukturu parlamenta, gornji dom, odnosno Senat. U tom Senatu bi mogli da budu samo ljudi koji imaju „zadivljujući” CV.

– Prof. dr Slavo Kukić: Ima i Voja Šešelj CV.

Profesor dr Ivan Šijaković :

Pre svega, njgov CV nije tako „zastrašujući”, on je imao pomalo „naduvani” oreol disidenta, političkog prognanika. Ali u „duši” je bio populista, marginalne grupe (hrana za populiste) glasaju za njega. Ja mislim na CV u kome piše kakve je aktivnosti neko imao (ne samo koliko je pamfleta napisao, ili nekih drugih memoarskih knjiga), nego šta je u svom životu radio, čime je doprineo stvaralačkoj atmosferi u društvu, da li je bio pravi intelektualac. Takvi koji su se angažovali kao Šešelj, nisu više intelektualci. Definicija intelektualca podrazumijeva samostalnost, slobodu, autonomiju, kritički stav prema svima, prema pojavama i institucijama. Intelektualac nije automatski onaj ko ima akademsko obvrazovanje i akademsku titulu. Ako je intelektualac prešao normalnu granicu kritičkog odnosa prema svemu i svima, ako nije stvaralaćki podsticajan, ako je destruktivan i populistički usmeren, ako se lako angažuje na „nečijoj strani”, ako je „pao” u bilo kakav zavisan položaj, onda je on izišao iz kruga intelektualaca.

II

G-din Miloš Knežević:

Izvan domena evolucije nacionalne izgradnje u Evropi, u demokratskom i građanskom vidu, znači evropsko, građansko i demokratsko kao nacionalno, balkanski narodi poglavito ovi koji su se posvađali u poslednjih 15 god, tumače se kao zavađena, krvožedna plemena. Tone literature o tome i onda spojeno sa neoliberalnom paradigmom Merkantilizma i uspostavljanja liberalnih institucija na Hopsovsko, neizostavno Lukovskoj ravni, dobijamo ovdačnje ljude kao predstavnike plemena. U tom domenu, možda je ovo moje kritika tvog uvjerenja. Ja mislim da ovde žive narodi, a ne plemena, znači nacije, nacije u evropskom smislu. Imali su neku nacionalnu genezu, ontogenezu, taman onakvu kakvu su imali srednje evropski i zapadno evropski narodi, doduče sa izvjesnim zakašnjenjem zbog imperijalnih okupacija, koje su trajale do prve decenije XX vijeka.

Stvaranjem prve i druge Jugoslavije ta nacionalna geneza dobila je modufikovane oblike, od tri naroda nastalo je 6 naroda i narodnosti, avnojska formulacija, a onda je došlo do secesije, koja je imala karakter i razbijanja i raspadanja, spolja razbijanje unutra raspadanje, u post komunističkoj fazi i onda su došli interpreti, koji su krenuli da nas prevode i tumače kao posvađana i zavađena plemena.

Nismo ni mi nevini bili, i mi smo imali unutrašnju krivicu, ali mi nismo bili ni američki indijanci ni afrička plemena koje je Tonbi tumačio. Mi smo evropski narodi. Prvo su bila tri naroda, a posle 6 naroda, desile su se naknadne neke nacionalne geneze, od 3 je nastalo još 3 , ima još mogućnosti da nastane na bazi giversifikacije, koja opet nije unutrašnje zasnovana. Osim te paradigme hopsursko-lokovske postoji i šmitijanska, koja je praktičnija, jer je ona na bazi pravog uvida u sukob, na matrici prijatelj-neprijatelj. I u tom smislu nije se radilo o pretpolitičkom stanju, nego je bila prava politika na bazi fundamentalno-korijenskog odnosa, heraklitovsko-šmitovske suprotnosti i sukoba.

Ali ako čitaš kroz literaturu te fenomene britanskih ili američkih liberala, onda je riječ o pretpolitici. Kod nas je bio pravi politički sukob, koji je imao konture teritorijalnog rata, građanskog rata, ideološkog rata,vjerskog rata, i koji je imao geopolitičke vizure. Taj sukob u geopolitičkom smislu nije završen i to na prostoru Srbije, njenog juga, Kosova i Metohije, i na prostoru BiH. Danas smo govorili o BiH, to je nezavršen proces, a moja reakcija po malo emotivna bila je to da si ti plasirao pojam urođenika, odnosno tribalni pojam, za koji ja smatram da je za nas ponižavajući.

Ja smatram da se ipak radi o ozbiljnim narodima, evropskim narodima, Hrvati, Srbi, Slovenci, osim ratnih zločina, koji su ovde počinjeni, koji su grozni i tužni i posramljujući, za sve nas kao intelektualce, i za narod i narode, postoji jedan primarni zločin, koji se sada ne istražuje, a to je onaj zločin koji je učinjen u času kada je Jugoslavija puštena niz vodu, a to je zločin protiv mira. To je onaj čas, ako se sjećate, ovo je možda važna stvar koja se zaboravlja, onaj čas kada je Evropa, koja želi da se ujedini u formi unije, traga za svojim identitetom, želi da bude pluralna u svakom smislu, multi u svakom smislu, kulturalna, konfesionalna, sa multi identitetom, a opovrgava jugoslovensko iskustvo koje je zapravo inicijalna paradigma evropskog iskustva. I razlika od Švajcarske je u tome, mala digresija, što su kod nas velike makroideologije i civilizacijski korpusi u dodiru pravoslavlja, katolicizma, …

Profesor dr Ivan Šijaković : Sve je to u redu, ali nisi osporio tezu koju je Komšić iznio da se, na planu svesti, mi na ovim prostorima nismo ništa dostojanstvenije ponašali i pokazali u prethodnih petnaestak godina od plemena (Tigri, Kaname, Afari, Oromo, Bantu, Hutu, Tutsi, Husa, Joruba, Ibo) u afričkim građanskim i etničkim sukobima. Da li smo mi dostigli nivo antropološke nacionalne zrelosti? Pa jesmo, ako se nacija posmatra kao etnička grupa koja se konstituisala u XVIII i XIX veku u većem delu Evrope. Ali vidimo da se neke nacionalne grupe na našim prostorima zaokružuju tek krajem XX i početkom XXI veka, stvarajući probleme i sebi i svima u okruruženju.

III

Prof. dr Slavo Kukić:

– Dakle, stoji teza da su sve građanske partije pretežno nacionalne po svojoj strukturi. Stoji teza. Međutim, na tu tezu se ne može, ne smije gledati statično. Iz prostog razloga, ako ni zbog čega drugoga onda zbog prethodnih15 godina u kojima smo mi imali etničko pregrupisanje stanovništva, ne prirodno nego pod prisilom, jedna dimenzija. Druga dimenzija, koja smo imali Dejtonski ustav koji je konstituirao BiH organizacijski, teritorijano na način koji je konstituriao, sve ostalo je posledica. Ali ako se zapravo, gleda suptilnije, vi danas imate, iako stoji ta teza o pretežnosti, imate sve te ili najveći dio stranki građanske provenijencije da su one u etničkom smislu izmješane. Ja slučajno imam jedan podatak kod sebe, od prije neki dan jer su bile prijave za izbore, ima novoutemeljena stranka u Bosni i Hercegovini, zove se Pokret za Promjene, koji je u strkuturi svojih prijavljenih kandidata za izbore otprilike 47 % je Bošnjaka, 30-ak % je Srba, 12 % Hravata i ostalo je do 100 %. Prema tome on je po svojoj strukturi slika Bosansko-hercegovačkog društva. Druga stvar je da nije točno da je nacionalno jednako nacionalističko, uopće nije točno, dapače, i treće da zapravo kada je Bosna i Hercegovina u pitanji, i kada je Srbija u pitanju, suština je u tome što političke elite, kolokvijalno građanske elite ne uspijevaju nametnuti alternativne teme, alternativne teme. Kao što ste vi rekli sada. Dakle, teme koje tretiraju socio-ekonomska pitanja života. Dapače, te nacionalističke političke matrice stalno te građanske uhvate u istu priču nacionalnih interesa, i onda se u toj priči ovi vrte, a ovi su naprosto u toj priči snalažljiviji. Dakle, da, treba nametati teme koje se tiču pitanja socio-ekonomskog života.

Prof. dr Ivan Šijaković: Izvinjavam se što ponovo uzimam reč, ali ovde mi se nameće jedna zgodna anegdota, apropo ovoga što kaže kolega Kukić o potrebi nametanja tema iz ekonomskog i socijalnog života građana.

– Kada je novinar pitao Dragana Čavića (predsednika RS) prošle godine pred Novu godinu, „kada će političari i partije početi da se bave konkretnim životnim pitanjima građana (standardom, ekonomskim napretkom, zapošljavanjem….”). On mu je odgovorio: „za ovih prethodnih 10 godina nismo imali vremena za to, ali sada je vreme da se i tome posveti pažnja”. Toliko o partijama, političarima i njihovom odnosu prema društvu, njihovoj ozbiljnosti i odgovornosti.

Profesor Popadić:

– Izvinjavam se što ću opet početi sa ovim plemenima, ali ću brzo završiti. Meni se čini da su ta objašnjenja sukoba i ratova, naime da se ovde radi o Balkanskim plemenima, kojima je to u prirodi, slična vrlo retka relativno, očigledno pogrešna i zaista uvredljiva. Tako da to i nije neka tema o kojoj možemo da pričamo i ozbiljno diskutujemo tu vrstu udaljenih često objašnjenja, od strane situacije. Ali priča o plemenima se javlja ovdje na jedan drugi način. Javila se tako što oni koji su bili nacionalne vođe, politička elita, oni su svoju priču ljudima biračima, polako spuštali sa priče o nacionalnim interesima, etičkim grupama, na priču o plemenima, ne koristeći taj termin. Ali taktički je to ostala priča koja o plemenima. Kada govorimo o plemenima, nekoliko stvari ih karakteriše na nekom metaforičkom nivou: pleme ima svog plemenskog boga- koji štiti pleme i kažnjava one druge, opravdano je pristrasan članovima svog plemena, pri čemu bukvalno mislim na bogove, koji su iz usta crkvnih velikodostojnika, ne svih da ih ne generališem. bili bogovi koji su imali razumijevanja prema vlastitim zločinima, koji su diskriminisali pripadnike drugih grupa. Bogovi koji su razmišljali kroz naočare etničkog. To su bili plemenski bogovi koji su ljudima predstavljani kao takvi, ljudi su pozivani da ih tako prihvate kao svoje plemenske bogove. Druga kakteristika plemena je da plemena ne žive izmješana. Dakle, plemena se dodiruju, plemena trguju i ratuju. Plemena ne mogu da žive zajedno na istoj teritoriji. To je na kraju bila poruka koja je svim ovim narodima nuđena dakle, da oni jesu plemena koja ne mogu da žive zajedno već se moraju odvojiti. Plemena razmišljaju jedni o drugima kao bitno različita, koja imaju u plemenskom žargonu teško je reći genestka ili tako dalje, ali oni su, Srbi su bitno različiti, Albanci su bitno različiti. Dakle, ta vrsta plemenskog žargona je postala dominantna, ona je ljudima nuđena kao neka normalna, jedina moguća matrica kojom oni objašnjavauju šta se dešava bez upotrebe riječi plemenski sem eventualno ako se radi o drugima. Dakle, ta homogenost drugih je takođe jedna odlika plemena koja je jasno sugerisana. Dakle, ljudi su počeli da razmišljaju o sebi kao o plemenima i to je ono kako ja shvatam da se govori o plemenima, to kritičko posmatranje. Počeli smo da razmišljamo jedni o drugima kao o plemenima. Da li smo možda, mi sada pričamo o izborima i biračima, da li smo možda toliko naptopljeni tim načinom govora, tim plemeskim identitetom, da li jedino taj način poruka razumemo da stranke koje hoće da se bore za svoje birače jedino tako mogu da komuniciraju i onda nastavljaju sa tom pričom jer, ako bi prestali sa tom pričom, izgubili bi glasače, postali bi nerazumljivi. Priča o ekonomiji nije priča iz tog plemenskog repertoara. Iz plemeskog repertoara je priča o pretnjama, teritorijama, slavi. Nastavimo tu priču ako želimo da imamo dovoljan broj glasača. Dakle, stranke često, ja vjerujem, imaju tu racionalnu dilemu, dakle, zbog glasova, zbog nekih interesa koje zbog toga imaju, nastaviti ili ne priču o plemenima. Ta ideja o uvođenju apstinenata na političku scenu, traženje da se oni izjasne, takođe implicitno sadrži tu nadu našu, da su oni koji su ostali van uticaja takođe pošteđeni od te usvajanje te plemenske slike sveta, i da kada bi se oni sada pojavili na političkoj sceni oni bi drugim očima, sa drugim interesima došli na scenu i glasali za druge stranke. Možda je to tako, možda nije, možda zaista treba da gajimo neku nadu i povjerenje u te apstinente, ali kažem opet uvek postoji mogućnost da su oni podjednako kao i oni koji izlaze na izbore inficirani.

Prof. dr Ivan Šijaković: Znači moglo bi se, uslovno, nešto učiniti smanjujući izborni uticaj onih prvih koji su potpuno „oboleli” od „plemenske svesti”, i povećavajući nivo uticaja ovih „neinficiranih”. Onda bi se tako mogla uspostaviti nekakva izborna ravnoteža. Ali, pitanje je kako pronaći odgovarajuće izborne mehanizme? Neko bi mogao reći: da li je to meritokratija? Ja mislim da demokratija mora uključivati elemente meritokratije (vladavine najboljih). U odbranu demokratije terba pozvati softver, ići ka digitaslnoj demokratiji. Softver je taj koji bolje bira od marginalnih socijalnih grupa, on je neutralan, bez emocija, manipulacija, korupcije straha, dominacije kolektivnog identiteta. Prema nekim istraživanjima i analizama, demokratija će doživeti poraz, nju već čeka sudbina koju je doživeo socijalizam – izići će iz istorije. Biće isterana od strane svojih neprijatelja: populizma, fundamentalizma, militarizma i anarhije. Ulazimo u post-civilno društvo. Neka to, barem, bude digitalno, usernet, internet društvo umesto ovog našeg civilno degradiranog i degradirajućeg društva.

– G-din Miloš Knežević:

Ali samo mala opaska, samo jedna rečenica. To je pretpostavka demokratije kao političke opcije, postoje druge političke opcije koje nisu demokratske, priznaješ li? Demokratski je priznati pluralizam generalnih načela. Ali evo poente. Ako se uvede vrednosno merilo, meritokratsko ili aristokratsko „metron aeristo- mera je najbolja” kako onda obezbediti u većini, u numeričkoj procedualnoj demokratiji, trijumf najboljih? I sam si pomenuo čitajući ono istraživanje za glasače Radikalne stranke. Kako onda opovrgnuti volju većine, kojim kriterijumom a da on ne bude nasilan i antidemokratski?

To je paradoks demokratije. Znači, ograničiti volju većine. To je onda kako je kolega rekao demokratura, to je paradoks demokratije.

– Prof . dr Aleksa Milojević: Da, da tačno. To je otprilike taj i neki paradokalan zaključak ovog našeg razgovora. Na glasanje idu: stariji, domaćice nižeg nivoa obrazovanja, poljoprivrednici….. i oni su plemenski orjentisani. Intelektualci, obrazovani, mladi …….. ne učestvuju u izborima, nemaju nikakve šanse, e sad pitam se gdje je promjena. Kako se može tražiti promjena.

– Prof. dr Slavo Kukić:

Dodatak, evo podataka koji sigurno ljude razočarava: u BiH ima samo 4 % stanovništva fakultetski obrazovanog.

– Prof. dr Aleksa Milojević: I oni ne glasaju…..

– Prof. dr Slavo Kukić: Prema tome to je struktura ne samo bosansko-hercegovačka nego i srbijanska, to je struktura društva, to je stanovništvo koje čini ove prostore. Ne možeš ga ti izmisliti, ne možeš natjerati…

– G-din Miloš Knežević: Kako intelektualizovati?

– Prof. dr Aleksa Milojević: Onaj je dobio Nobelovu nagradu koji je rekao „ Društvo mora biti vođeno unaprijed definisanim kriterijem”. Znači, da to prevedemo na izbore, mi možemo hiljadu puta glasati, hiljadu će se puta pojaviti isti glasači i hiljadu puta će se pojaviti isti izborni rezultat. To znači, ako hoćeš onda bi intelektualci trebali da nature kriterij kroz izborni zakon i da se usmjeri neka promjena. Prvo mora biti definisana procedura sve i onda u odnosu na taj kriterij kad uspostavimo mjeru možemo upravljati društvom. Ako nastupi događaj i mi o njemu počnemo diskutovati nema dogovora. Mora se unaprijed postaviti kriterij u odnosu na koji kriterij se mi definišemo i onda ga realizujemo. To znači ovdje ako idemo iz glasanja u glasanje, uvijek ćemo dobiti isto da će glasati domaćice… i opet će onaj glasati za onoga, ovaj za ovoga i tako dalje.

Prof. dr Ivan Šijaković:

Mene je oduševila jedna reportaža pre nekoloko godina, kada se Klinton kandidovao, e sada interveniše novinar obične građane, marginalne slojeve, kako će se oni odnositi prema glasanju, kad ono, oni nemaju veze da se pripremaju izbori, da se neko tu bori za pozicije birača, da ih privuče. U kampanji koja se nama čini do neba, niži slojevi nemaju pojma, njih to uopšte ne zanima, niti prate niti će glasati. Druge socijalne kategorije glasaju u Americi, bogati i srednji slojevi, marginalci nikako. Što se mi toliko opterećujemo tim kategorijama.

Prof. dr Aleksa Milojević:

Ova država nema srednjeg sloja. Kako će vam glasati nezaposleni čovjek, otpušteni radnik, neškolovana domaćica…..

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *